Pročitaj mi članak
Бивши европски мировни посредник у БиХ Жозе Кутиљеро (Јосе Цутиллеро) изјавио је данас, на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, да је у пролеће 1992. лидер босанских Муслимана Алија Изетбеговић прво прихватио, а затим одбио принципе преуређења БиХ, сличне Дејтонском споразуму, чијом су применом ратна страдања у БиХ могла бити спречена.
„Мислим да је истинска трагедија што мир није постигнут на принципима које сам договорио у марту 1992. Поређење карте која је била утврђена на основу тих принципа, 18. марта 1992, и мапе која је део Дејтонског споразума из новембра 1995. показује да је, после три и по године рата, резултат био готово исти. Небројени животи могли су бити сачувани“, посведочио је Кутиљеро.
Назначио је да су у рату изгубљени животи, који су могли бити сачувани, били „већином муслимански“, као и изгубљене територије. Изетбеговић се споразума одрекао пошто су га на то охрабрили „чиниоци споља“, напоменуо је Кутиљеро, сугеришући да су то САД.
Бивши председник Републике Српске оптужен је за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање „плавих шлемова“ УН за таоце, 1992-95.
По оптужници, Караџић је био на челу удруженог злочиначког подухвата чији је циљ било стварање уједињене српске државе на територијама БиХ са које су били протерани несрби.
Изјаву португалског амбасадора Кутиљера, који је сведочио по обавезујућем налогу суда (субпоена), Караџић је увео у доказе у писаном облику, а Кутиљеро је затим одговарао на питања тужилаца.
Кутиљеро је потврдио да су у марту 1992. представници све три националне заједнице прихватили принципе уређења БиХ с три конститутивне јединице унутар тадашњих граница, уз поштовање људских права, верских слобода и заштиту мањина. Посебна радна
група, по плану, утврдила би територије јединица, а о уставним принципима би грађани одлучили на референдуму.
„Недуго пошто су стране прихватиле принципе, до мене је почело да допире да се председник Изетбеговић јавно одриче свог пристанка у изјавама босанским медијима. Босанска влада званично је одбацила принципе у јуну 1992“, посведочио је Кутиљеро.
Сведок је потврдио да за време преговора време није веровао Изетбеговићу који је, „упркос његовом срдачном маниру“, „лагао“ и био „варљив“.
Кутиљеро је изјавио да остаје при оцени – коју је изложио у коментару у Интернешнел хералд трибјуну (Интернатионал Хералд Трибуне) у фебруару 1993. – да је „одбијање председника Алије Изетбеговића да прихвати да је реална Босна потпуно другачија од оне коју је он желео допринело продужетку рата једнако колико снови о
Великој Србији и хрватској хегемонији“.
Да се муслимански лидер нису одрекли споразума о принципима уставног преуређења БиХ, „босанско питање могло би бити решено раније, уз мање губитке (претежно муслиманских) живота и територија“, посведочио је Кутиљеро, како је написао 1995. и у лондонском недељнику Економист.
„Да будем правичан, председник Изетбеговић и његови саветници били су охрабрени да пониште тај договор и да се боре за унитарну босанску државу од добронамерних чинилаца споља који су мислили да све знају најбоље“, написао је тада Кутиљеро, алудирајући на улогу САД.
„То сам веровао тада и то верујем сада“, изјавио је данас бивши европски мировни посредник.
Алија Изетбеговић би „једно говорио насамо, а друго јавно. Харис Силајџић је емотиван и не треба му веровати. Све три стране лажу, али Срби су мање префињени у томе“, изложио је у изјави Кутиљеро своје утиске из тог времена.
Такође, нагласио је да је веровао да је „апсурдно кривити само Србе за ситуацију у БиХ“, зато што су „све стране криве“.
У изјави, Кутиљеро је назначио да је „на првом ручку током преговора“, увидео да је „Изетбеговић лажов и да му се не може веровати. Он је увек одступао од оног што је већ био прихватио да учини“. „Све стране су лагале, али су Срби лагали најмање“.
Кутиљеро је потврдио и да му је, током преговора, Караџић изразио спремност Срба да врате заузете територије ради постизања споразума, као и да прихвате избеглице.
Бивши мировни посредник потврдио је и да му је португалски официр, који је служио у Унпрофору у Сарајеву, пренео да је убеђен да је граната која је 27. маја 1992. убила 26 грађана у реду за хлеб у Улици Васе Мискина била испаљена с подручја где су били положаји муслиманских снага. Тај официр учествовао је у истрази о експлозији у
реду за хлеб.
Потврђујући да су Караџић и други лидер босанских Срба инсистирали на наставку преговора о принципима Кутиљеровог плана, португалски дипломата назначио је да му је председник Скупштине РС Момчило Крајишник, дан после експлозије у Улици Васе Мискина, послао писмо у којем се залагао за истрагу, примећујући да до насиља
обично долази пре или током преговора и користи се за њихово одлагање.
Док га је унакрсно испитивао тужилац Алан Тигер (Тиегер), Кутиљеро је потврдио да својом изјавом не оправдава ничије злочине, као и да споразум о уставним принципима није био „сигнал странама да заузимају територије“.
Назначио је и да је тачно да уставни принципи које су оквирно прихватиле стране нису били коначни.
Прихватио је и да је у коментару у ИХТ написао и да су босански Срби пропаст споразума схватили као „потврду свог параноидног виђења историје и наставили са својом бруталном офанзивом“.
Кутиљеро је казао да је тачно и да је Караџића упозорио да ће споразум бити могућ само ако га прихвате све три стране и „све етнички очишћење територије буду враћене у стање пре рата“. „Ми никада нисмо прихватили етничко чишћење које су спровели Срби
и Хрвати“, рекао је Кутиљеро.
Тужилац Тигер потом је сведоку опширно цитирао више говора у којима је Караџић, 1992-95, изражавао задовољство због пропадања Кутиљеровог плана, истичући да је тиме „с Босном завршено“ и да је одлука Муслимана да план одбију „фатална за њих“.
Сведок је одговорио да за те изјаве није знао. Упитан да ли је „уништење Босне“ било део његовог плана, Кутиљеро је упозорио да се делови Караџићевог „политичког дискурса“ не могу издвајати из контекста „проблема са базом“ које су имале све три стране.
Подвукао је, међутим, да је Караџић и њему рекао да ће, ако не буде постигнут споразум, „доћи до страшног рата“.
Цитирајући речи Момчила Крајишника из маја 1992. да ће Срби „силом“ доћи до својих територија од пре Другог светског рата, како би формирали државу, односно „српско царство“, заступник оптужбе питао је Кутиљера да ли је то било предвиђено његовим планом.
Крајишникове речи, Кутиљеро је назвао једном од „глупости“ с којим су европски посредници морали да се позабаве настојећи да све три стране у БиХ приволе да постигну споразум какав је налагао „здрав разум“.
На питање да ли је знао за акције које су босански Срби предузели пре прихватања уставних принципа да се раздвоје од Муслимана и Хрвата, Кутиљеро је одговорио негативно.
Сугеришући да су све стране покушавале да „скрпе“ што више територија, португалски дипломата поновио је своје уверење да је његов план могао бити спроведен да је „постојала снажна политичка воља“.
„Питање је било – можемо ли имати унитарну Босну или Босну из три дела. Моје уверење је било да само троделна Босна може успети, што је потврдио и Дејтонски споразум“, рекао је Кутиљеро.
На питање да ли је знао за Караџићево инсистирање на признању стања на терену – до којег су српске снага, по оптужници, дошле применом силе ради заузимања територија и прогона несрба – сведок је изјавио да му Караџић то никада на тај начин није казао.
После Кутиљеровог исказа, Караџић је пред судије извео новог сведока своје одбране.
(Вести онлајн)
