Прочитај ми чланак
Сулуда aтмосфера у Србији изродила је нову врсту медија – закамуфлиране режимске медије. Ко су закамуфлирани режимски медији и како их детектовати, прочитајте у наставку.
У Србији живи нешто више од 7,1 милиона становника. У Србији има тачно 1.346 регистрованих медија. Када упоредимо те две цифре, долазимо до закључка да на сваких 5.275 становника иде по један медија.
Узимајући у обзир релативно ограничено тржиште оглашавања у Србији, готово је немогуће да свака медијска кућа у Србији опстаје искључиво на основу оглашавања. Нема теоретске шансе.
Србија је веома мала за тако велику концентрацију медија. Највише новца од оглашавања зарађују националне медијске куће. Мањи локални медији немају приступ тим изворима финансирања. Како ли онда тако велик број медија опстаје у Србији?
Одговор је прост. Странке.
Логика је следећа: Мањи локални медији без адекватне зараде од оглашивача принуђени су да проналазе друге изворе финансирања. Имајући у виду то да су политичке странке извор финансија, тржишне неприлике мање локалне медије приморавају да се окрену политичким странкама за новац. Странкама то одговара, јер је њима потребна промоција и пропаганда.
Сви су задовољни. Владајуће политичке странке су једине које имају довољно капитала да одржавају тај систем.
Дакле, долазимо до закључка да су готово сви мањи локални медији у власништву политичких странака, односно, њихов опстанак зависи од страначког новца.
Узмимо за пример Нови Сад. Новосадски Дневник је некада био демократски лист, сада је напредњачки. ТВ “Новосадска” је градски јавни сервис, дакле финансира се из буџета града. Регионална ТВ Панонија у индиректном је власништву Недељка Шљиванца, председника Реформиста Војводине и помоћник покрајинског секретара за енергетику. Пре тога, Панонија је била у власништву чланова Динкићевог УРС-а. НС Репортер је у власништву чланова ДСС-а. Новине новосадске су пре избора 2012. године биле у индиректном власништву Лиге социјалн демократа Војводине (власник био у тесној спрези са Лигом). Након што су напредњаци преузели власт, новине су запале у руке Треће Србије.
РТВ Војводина вешто балансира између ДС-а и СНС, али више нагињу ка ДС-у, јер та странка и даље држи власт у Војводини.
Новосадска Делта телевизија је телевизија забавног карактера која дели програм са мађарском ТВ Мозаик и самим тиме није интересанта политичким странкама. Локална телевизија Канал 9 се једноставно прилагођава сваког локалној власти. ТВ Мост је позната као СПС-овска телевизија, јер је власник Душан Бајатовић. Међутим, неколико водитеља те телевизије отворени су чланови Треће Србије.
Других медија у Новом Саду немате.
Закључак: Локалне власти држе локалне медије. Изузетака скоро да нема.
Иста је ситуација и на државном нивоу.
Национални медији зависе од оглашивача. Тржиште оглашавања у Београду држе разне приватне маркетинг агенције. Једна од најпознатијих је Ђласова “Дајрек медија”. Власници тих маркетинг агенција су по правилу приклоњени владајућој политичкој странци. Уместо да медији тргују својим огласним простором, свој огласни простор су препустили приватним фирмама које су блиске владајућим странкама.
Зар није тај систем лепо дизајниран? Дакле, онај ко држи пар од реклама контролише медије. Медији се ништа не питају. Али, уколико желе да наставе да примају тај новац, морају да поштују одређена правила извештавања када је реч о политици.
Неки национални медији су се једноставно препустили и на очигледан начин показују коју политичку опцију заступају.
Њих ћемо да означимо као отворене режимске медије. Ту спадају: Курир, Информер, Вечерње новости, Политика, Пинк, Студио Б, РТС и ТВ Хаппy.
Политика, Новости, Студио Б и РТС су медији који су у власништву државе, дакле од њих се и очекује да заступају сваки режим.
Међутим, код приватних медија, ситуација је нешто друкчија. Неки медији се окрећу режиму због оглашавања, а неки због бенефиција које добијају уколико се “званично” декларишу као режимска медијска гласила.
У ту групу спадају Курир, Информер, Пинк и Хепи.
Они једноставно воле што имају прилику да подржавају режим. Уживају све бенефиције. У тим медијима ћете долазити до државних “инсајдерских” информација које други медији неће бити у прилици први да објаве.
Битно је напоменути да су ти медији по правилу у власништву домаћих физичких и правних лица.
Са друге стране имамо медије који су у власништву странаца. Ту спадају: Блиц, Ало, Данас, Б92 и Прва.
Медији у власништву странаца били су најраспрострањенији током деведесетих година. Једино се преко тих медија могла водити кампања против Слободана Милошевића. Међутим, примарна мисија тих медија је завршена и они су приморани да проналазе друге изворе финансирања.
Сада долазимо до разоткривања “закамуфлираних режимских медија“.
У Србији је завладала неподношљива атмосфера у медијима. Вучићева појава је изазвала велику мржњу одређеног дела народа према медијима који су се отворено декларисали као режимски медији. Практично, помоћу друштвених мрежа “сви” грађани прате рад свих медија. Нема ништа горе него када вам јавност налепи етикету да сте “режимски медиј”.
Таква атмосфера је приморала одређене медије да осмишљају алтернативне начине како да јавности замажу очи. Један класичан пример “закамуфлираног режимског медија” је Блиц.
На први поглед, обичан читалац ће рећи да Блиц никако није режимски медиј. Не, није режимски медиј, већ је прикривени режимски медиј. Пажљиво анализирајуте текстова на Блицу па ћете сами доћи до закључка.
Како вам је Блиц замазао очи? Блиц вам је замазао очи тако што ће “пљувати” по сваком члану владе, сваком функционеру СНС, по СНС, ако треба, али НИКАДА по Александру Вучићу лично.
Нема политичара против којег Блиц није водио отворену медијску хајку. Николић, Вулин, Дачић, Веља Илић, Зорана Маихјловић, само су неки од примера. Недавно је Блиц објавио текст у којем анализира како је СНС иста као и ДС по питању страначког запошљавања.
У тексту пише:
“Премијер Александар Вучић је више пута најављивао борбу против страначких запошљавања. Ево додатног материјала да се позабави проблемом.”
Постоји једна одлична народна изрека: “Риба смрди од главе”. Дакле, иако су сви неспособни министри које Блиц критикује дошли на та места преко Вучића, Блиц никада неће директно критиковати Вучића. Иако је он председник СНС-а, Блиц Вучићу доставља материјал са којим би мога да се позабави, али га не критикују.
Нису јадни Веља Илић и Александар Вулин криви што су такви. Крив је онај ко их је поставио на највише државне функције. То Блицу на пример не пада на памет.
Све су то веште цаке помоћу којих се обичним читаоцима скреће пажња са чињенице да је Блиц на страни Вучића лично. Можда није на страни комплетне владе и владајуће странке, али је на страни Вучића лично.
Зато Вучић каже “ето данас у медијима читам само текстова који критикују рад владе”. Да, критикују рад владе, али никада појединачно рад Александра Вучића.
Ову тврдњу доказује и истраживање фондације “Славко Ћуруција” које показује да се Вучић на насловним странама свих медија прошле године појавио 877 пута. Од тога, само шест пута у негативном контексту. Од тих шест пута, пет је било у Данасу и једном у Политици.
Где сте ту прочитали Блиц? Блиц вам је међу оних 877 позитивних насловних страна.
Створила се таква атмосфера да више није битно кога критикујете, па и Вучићеве најближе сараднике, само немојте критиковати Вучића. Зашто? Зашто најутицајнији Блиц никада до сада није објавио ниједан негативан текст о Вучићу? Далеко је Вучић од најсавршенијег премијера.
Објави Блиц изјаве других људи који критикују Вучића, али Блиц самоиницијативно неће ништа негативно објавити.
Задатак: Покушајте да пронађете само један негативан текст о Синиши Малом на Блицу. Блиц је објавио анализе плагијата Стефановића, Миће Мегатренда и Шапића, али покушајте да пронађете вест на Блицу да је Синиша Мали плагирао докторат. Срећно.
Дакле, Блиц је успео себе да закамуфлира као нережимско медијско гласило тако што ће критиковати све и свакога, осим Александра Вучића лично.
Још једно издање из кухиње “Рингиер Аxел Спрингер” је таблоид Ало. Ко би рекао да би један таблоид који се бави бизарностима такође подржавао Вучића. У питању је исти власник. Један пример цензуре је напрасно укидање насловне стране на којој је објављено да Горан Кнежевић има већи плату од милион динара.
Што се тиче телевизија Б92 и Прва, те телевизије су искључиво забавног карактера. Имају истог власник, иако се то крије. Вести Б92 и Прва су по садржју говото идентичне РТС-у. Досадне, некреативне, без истраживачких вести о криминалу и корупцији у политици. Дакле, њихов фокус је забава, а вести морају да имају, јер им дозвола за емитовање налаже да морају да имају информативни програм.
Није у њиховој природи да отворени критикују власт, као што је то Б92 раније чинио.
Ове две телевизије имају статус медија које није брига да разоткривају политички криминал. Сатиричне емисије “24 сата са Зораном Кесићем” и “Вече са Иваном Ивановићем” не могу да се узму у обзир, јер оне представљају класичну сатиру. Такве емсије су, веровали или не, посебно интересантне политичарима, јер окупљају омладину – несаломиву циљу групу свих политичара.
Запитајте се зашто политичари долазе у госте код Ивана Ивановића да воде опуштене комичне разговоре. И поред тога што је Ивица Дачић повезане са тешким криминалним делима, шаљив разговор са Иваном изазваће позитиван осећај код публике. Никога више неће бити брига какавим се криминалом Ивица Дачић бавио.
Дакле, политичка сатира у Србији на неки начин политичарима може да буде од помоћи.
Дневни лист Данас је можда најобјактивнији званични медиј када је реч о Вучићевом режиму. Иако можда досадан за млађи део популације, Данас има доста текстова који критички анализирају Вучићев рад. На пример, тај лист је једини објавио исповест Жандарма који су тврдили да им је одузет први снимак напада на Вучићевог брата који садржи доказе да их је Андреј први напао.
Доказ за ове тврдње је и чињеница да је Данас једини лист који се усудио да у протеклој години на насловној страни објави пет негативних вести о Вучићу.
РЕЗИМЕ
– Мање локалне медије готово по правилу контролишу политичке странке, јер ти медији немају довољно новца за опстанак на медијском тржишту.
– Режимски медији у државном власништву су: Вечерње новости, Политика, РТС и Студио Б.
– Отворени режимски комерцијални медији су: Курир, Инфомер, Пинк и ТВ Хаппy.
– Закамуфлирани режимски медији су Блиц и Ало (Наше новине су негде између ове и претходне категорије).
– Индиректни режимски медији којим политика није фокус су телевизије Б92 и Прва.
