Револуција 1791. године укида сва одликовања старог режима и Наполеон Бонапарта, 19. маја, на француски празник Светог Ива, 1802. године, предлаже ново војно и цивилно одликовање.
Овај предлог изгласан је као закон Републике већ 29. маја, а 14. јула 1804. године Наполеон Бонапарта лично уручује прво војно одликовање француске Легије части. Већ 1805. године установљене су три војне школе за децу и потомке носилаца ордена.
Орден се додељује у просеку сваких пет до шест година, а до краја 2000. године додељено је 87.371 медаља Витеза, 22.401 ордена Официра, 3.626 ордена Команданта, 321 орден Високог официра, свега 61 орден Високог Крста, и само 1 орден Вође (Учитеља), или српски: Вожда Легије части. Најнижи орден Витеза додељиван је и најчешће, а прилика је и да се каже да је то орден који је и ових дана додељен у Србији.
Прва жена Витез Легије части у пост-револуционарној историји била је Марија Анжелик Душеман. Прва жена Официр Легије била је Роза Бонер, прва жена Командант Легије части била је Ана де Ноај, прва жена Високи официр Легије части била је француска књижевница Колет (Collette), а прва жена носилац Високог крста легије части, била је Женевјев де Гол -Антониоз 1998. године.
Градови хероји и потомци
Стара француска пракса предвиђала је да потомци одликованих највишим одликовањем у три генерације без прекида, имају и сами право да затраже одликовање. Ова пракса у ствари никада није укинута, тако да и данас потомци Француза одликованих у три генерације (као што је, рецимо случај са историчарем Ивом Батајем) у начелу могу и сами да „траже“ ово високо одликовање.
Срби везани за француску културу пре настанка политичког Брисела
Потом су следили Срби који су познавали француску културу и језик, школовани се у Француској или су на било који други начин допринели култури и развоју ове земље. У сваком случају, сви су они били део једног општецивилизацијског погледа на свет, изворно европског, без уплитања бриселско-америчке подкултуре и технократије.
Од почетка, па до осамдесетих година прошлога века, високи орден француске Легије части добили су професор Веселин Чајкановић, Милан Кашанин, Павле Савић, Иво Андрић, др Војислав Стојановић (управник главне војне болнице), Слободан Витановић, Кирил Свинарски, Драган Недељковић, Радосав Јосимовић, Мира Алечковић, Крунослав Спасић, Јован Дејановић, Владан Радоман…
Орден касније почиње да се додељује и привредницима, како се то данас каже „бизнисменима“, који у француској традицији (лаицизираној западно-хришћанској просветитељској слици света, али ипак наследници старогрчког духа), никада нису били у самом врху друштва, осим ако би сами били лингвистички, научно и морално писмени.
Тако, високи француски орден добија директор Франко-југословенске банке у Паризу Зечевић, као и неколицина заслужних пословних људи. Носилац француског ордена био је и пословни човек и творац хуманитарног фонда у Француској, Борис Вукобрат.
У једном маху, орденом су потом оликовани наши сликари који су такође имали животну и културну везу са Француском (Поповић, Ивањицки, Шобајић, Маринковић). Владимир Величковић већ је поседовао француски Орден Легије части.
Нека буде опроштено за имена која су овде испуштена. У архивима француске државе, све ово могуће је добити на увид.
Одбили су
Као што то у историји људских вредновања, заслуга, храбрости или поноса увек бива, десило се и да понеко одбије високу част. У новијој историји, глумица Брижит Бардо (за разлику од свог колеге Чарли Чаплина) избегла је да прими Орден легије части.
У Србији, Мира Алечковић, у тренутку када су француски авиони кренули у бомбардовање СР Југославије, од два добијена Ордена у размаку од двадесет година, враћа из протеста француској држави последњи, из Митеранове ере, док онај из времена покрета отпора, задржава као успомену.
Инфлација Мидиног политичког злата и замена за Оскара
За разлику од првих Легија части, које су некада значиле бесплатне школе за децу потомке, одликовања новог доба, после века растојања од првих одликовања у Србији и Југославији, данас не подразумевају више ништа.
У периоду од 2000. до 2009. године, ово одликовање добијају готово сви политичари са простора бивше Југославије. 2001. добија га Јован Дивјак, Черешњеш Иван, 2007. Срђан Диздаревић, после 2000. Арно Даржан за обавештајне заслуге на простору распаднуте бивше Југославије, и многи други.
Од културних или политичких радника 2000. одликовање добија Борка Павићевић, Соња Лихт, 2004. карикатуриста Предраг Кораксић, галериста Борка Божовић, Биљана Здравковић из Југоконцерта,, Татјана Цветићанин, Даница Јововић Продановић, Иванка Зорић, Ирена Суботић, Чедомир Васић, Горан Паскаљевић, 2009. Веран матић и Ружица Ђинђић.
Саркозијево доба донело је сасвим нове критеријуме. Последњи велики догађај било је одликовање митрополита Емануела председника скупштине свих православних свештеника Француске, 31. децембра 2008. године, које Саркози, због многобројних захтева православних Француза, није могао да избегне.
Од ордена до значке, од поноса до праћке
И ових дана (новембар 2012.) у Србији је глумцима и новинарима додељен исти овај степен и профил ордена.
Дворске игре и тужна инволуција одликовања
Француски највиши ступањ ордена „Високи крст“, који је додељен свега 61 пут, 2006. године од председника Ширака добија и руски председник Владимир Путин. Ово је изазвало крике глобалистичке Француске и монденског Париза, покушавајући да надгласа говор историје, захтеве руске емиграције и симболичну улогу коју су одиграли сви Руси у Француској у очувању француске културе.
Најзад, један од највиших степена ордена француске Легије части дат је, а потом срамно одузет нашем пријатељу, француском мајору Пјеру Анри Бинелу, који је, видевши шта се спрема српским цивилима, као унук Солунца, открио српској војсци тачке бомбардовања и сипања напалма и уранијума на Србију.
Пјер Анри Бинел је данас рехабилитован, али му Легија части никада није враћена.
Он се помирио са тим и у међувремену је обишао све српске манастире на Косову и Метохији. У свима је, као Хришћанин, задивљено клечао.
„Тек сам овде осетио шта је духовност, која је изнад свих знамења“, рекао нам је после путовања на Косово.
„Бог види, али чека“, одговорио би мајору Бинелу руски писац Лав Толстој.