Pročitaj mi članakBeograd -- Srbi su već tri decenije taoci stereotipa o "lošim momcima", uprkos činjenici da je mnogo razloga da se vidi i naše "lepo lice", smatraju istoričari.
Историчари Милан Ст. Протић и Чедомир Антић, сматрају да ће бити потребно још доста времена, „културне политике“ и стрпљења да изађемо из тога.
Србија, пре свега, треба да брине о уређењу сопственог друштва и елитама које је представљају у свету, па ће онда и инострани медији да је изведу из стереотипа „кавгаџије, прзнице и кривца за све лоше на Балкану“, сагласни су Протић и Антић.
Засад, светски медији су, после инцидента на Белдокс фестивалу, када је Бернар Анри Леви погођен тортом, пожурили да Србију поново сместе у оквир „политички трусне периферије Европе“, у којој не постоје политичка култура, елементарно васпитање, дисциплина и ред.
На страну што је Леви добио торту у главу као реаговање на документарац у којем су Срби опет једини кривци за ужасе деведесетих, али тај се стереотип понавља већ готово тридесет година.
А у тих се готово тридесет година много тога догодило, много је пута Србија одреаговала уздржано на такве оцене, трудећи се истовремено да, не одбацујући сопствену кривицу за страдања и невољу нанету другима, покаже и представи и своје европско, људско, уређено лице.
Историчар и дипломата Протић оцењује да смо се у те три деценије као друштво кретали у потпуним екстремима, од „зарђалих кашика“ до неукусне снисходљивости према великим силама.
„Никако да пронађемо меру понашања у односу на спољашњу средину. То је последица недовољне учтивости, знања, васпитања и самопоуздања људи који нас представљају“, уверен је Протић.
Подсећа, наиме, да је Србија лош имиџ стекла деведесетих година прошлог века у Милошевићево време, као и да медији просто обожавају стереотипе.
Једним делом смо, каже, сами криви за то што смо „рђави“, али „доприноси“ и површна и једнодимензионална слика светских медија.
У случају Левија, додаје, реаговали смо показујући очај и искомплексираност једне средине, урпкос чињеници да о њему ни добар део Француске не мисли добро, јер је много пута показао да нема ни уверења, ни интелектуалну дубину.
„Он једноставно не заслужује да се ми њиме бавимо“, сматра Протић, али примећује да га је управо то што је у Београду добио торту у главу учинило победником у већини страних медија, а ми смо се, додаје, још једанпут показали као губитници.
Проћи ће и Леви и торта и све то…али се још једном потврдило да регујемо импулсивно, непромишљено, агресивно, коментарише Протић и каже да се тако још једном потврдила стара истина да што једна штеточина уништи – после сто паметних људи не може да поправи.
„Лоша слика Срба и Србије у свету не може да се промени преко ноћи, иако је створена преко ноћи. Нама је потребна систематска акција пристојног понашања поготову оних људи који су на главној сцени у разним професијама и пословима којима се баве. Србија мора пре свега да се брине о уређењу сопственог друштва и елитама које је представљају у свету, па ће онда и инострани медији да је изведу из стереотипа “кавгаџије, прзнице и кривца“ за све лоше на Балкану“, напоменуо је Протић.
За историчара је Чедомира Антића веома битна одредница та да у трци за приближавање Србији развијеном свету, сви људи који се баве просветом, модернизацијом и уређењем друштва нису савезници представника великих сила, што објашњава разликом у односу елита у Француској Енглеској према Немачкој након периода власти фашиста и истих тих елита према Србији после Милошевића.
„Суштина разлике је у перцепцији Немаца као народа културе, Гетеа, пријатеља, а Србије и Срба у потпуно другачијем концепту“, објашњава Антић.
За Немце, објашњава, важи догма „да су они доживели један инцидент и да је холокауст последица патологије групе криминалних појединаца“.
Уз то, инсистира се, како каже, на добрим странама традиције немачког народа, као што су филозофија или уметност, марљивост, економија…
„А да ли сте чули да се игде и икад на западу инсистира на добрим традицијама српског народа“, пита Антић и додаје: „Можда су Зоран Ðињић и Димитрије Давидовић уз Броза изузеци“.
Морамо, зато, напомиње, да се суочимо са том перцепцијом.
„Србија мора пре свега да се брине о уређењу сопственог друштва и елитама које је представљају у свету“, одлучан је Антић.
Протић нуди сличан рецепт – стрпљење и васпитање оних који нас представљају, због чега и сматра да када нам неко из белог света дође у посету, попут Левија, требало би да имамо мало више такта, мало више достојанства, без обзира шта нам ти странци говорили.
„Французи имају изреку “Тон је тај који чини музику“. Ствари могу да се кажу на различите начине и онај ко уме да разговара, успеће да и најтежу и најнепријатнију ствар каже на најцивилизованији начин“, примећује Протић.
Антић, међутим, акцију неоскојеваца види као доказ да смо ми део модерног света.
„Левија гађају од 1986. године. Што би рекао један наш ТВ водитељ: то је сада већ традиционално “тортирање“. Леви се није изненадио када га је торта стрефила“, приметио је Антић, али и додао да је у томе незгодно „што је код нас, захваљујући политичким центрима у Бриселу или Вашинтону, нестала десница, макар она била и грађанска или окренута центру“.
То је један проблем, а други је, додаје, што левица, која се код нас јавља, није утемељена на радништву или сељаштву, већ на неким потпуно нетачним перцепцијама наше прошлости и традиције.
„Наша анархистичка левица негира парламентарну демократију за разлику од левице на западу. За нашу левицу је прихватљиво да не будете трпељиви према туђем мишљењу“, казао је Антић.
Кад је о Левију реч, Антић га види као контроверзну личност која се огрешила о Србију и Србе.
Слаже се, међутим, с Протићем да кад неко дође у нашу земљу, држава мора да му гарантује иста права, јер, како објасњава, наши су односи са западом много сложенији него унутрашњи односи у Француској.
„Ми морамо да гледамо своје послове и да креирамо нашу политику и да штитимо економска и свака друга права нашег народа изван Србије“, поручује Антић.
А у случају Левија, како каже, код нас је са закашњењем дошао један „ислужени интелектуалац чији су ставови доживели инфлацију и сада ми њему морамо да се извињавамо што нам је отето Косово и Метохија и што је наш народ протеран из Босне и Херцеговине, Хрватске, што је обесправљен у Црној Гори и што смо ван сваког правног оквира и повеље Уједињених Нација бомбардовани 1999. године“.
Све нас то, сматра, уводи у ситуацију да трчимо за културом Запада, а за Србију, каже, то представља трчање за сопственом сенком.
„То је она ситуација коју је један од функционера Либерално-демократске партије дефинисао као “Србија мора да се мења макар нестала“. Нама је потребна културна деконтаминација. Ми се нисмо уклопили са западом када је био у највећој еуфорији после Средњег века, у периоду када је Царска русија под Романовима била у великим проблемима. Запад у таквој еуфорији неће бити наредних неколико стотина година. Чак и да смо се тада уклопили, остали бисмо европска парија и као народ морамо са тим да се суочимо“, закључио је Антић.
