Pročitaj mi članak
(Телеграф)
Избеглицу из Бјеловара тукли, отимали јој новац, а полиција је терала са улице. Ради с поломљеном руком и мучи се како би обезбедила новац за жену код које станује. Има тешко болесног сина за кога сакупља новац.
Сигурно сте много пута, шетајући Кнез Михаиловом, видели баку која погнуте главе и крхког тела седи на хладном бетону и проси да би могла да преживи. Њен тежак и мучан живот довео је до просјачког штапа, због чега под старост мора да трпи насиље. Помоћ никада није добила од надлежних, нема држављанство Србије, па зато не може да оствари право на основну помоћ.
Милка Босанац (76) је у време страшних деведесетих избегла из Хрватске и дошла у Београд. Ово је прича о њеној тешкој животној трагедији која никога неће оставити равнодушним.
Првог дана рата 1991. из Бјеловара је морала да побегне како би се спасила од усташа, које су јој сина отерали у затвор и запалили јој кућу. Снаја, деца и она су кренули, као и многи други, пут Србије како би себи нашли склониште у тим тешким данима. Дошли су код бабине снаје у Београд. У том стану су живели све док је баба била жива, а кад је преминула комшиница је направила лажне папире и избацила их на улицу.
После тога су дуго лутали по улицама Београда, тражећи смештај где би могли да живе. Помоћ од државе никад нису добили, свуда су наилазили на затворена врата, али је један лекар успео да смести ову несретну породицу.
– Човек нас је прихватио да живимо код њега у подруму, како би се макар склонили с улице. У стану изнад живео је с мајком. Пре три месеца је преминуо за време јела кад се несрећно задавио, а био је сјајан доктор. Ми смо остали с њом, има троје унучади и нама неће ништа оставити. Ето, ми смо с њом док она тако буде желела – каже бака Милка.
Старица која је имала три инфаркта и један мождани удар нема држављанство, а нема ни било каква примања. Све лекове које пије купује парама које испроси на улици, а код лекара није ишла три године. Поломљену руку лекари у Ургентом центру јој превијају о свом трошку.
– Овде у кнез Михаиловој просим већ трећу годину, сваки дан долазим ујутру и остајем до касно увече. Неколико пута су ме тукли, чак су ми и главу разбили. Пар пута су ме пратили до куће, бацали ме и ударали. Полиција их приведе, али убрзо буду пуштени. Сваки пут када кренем кући страхујем да ме неће опет напасти и узети све оно што сам скупила у току дана. Видите, тако је то када се дође до просјачког штапа – додаје старица.
Доста пута се дешавало да је баку полиција терала с улице уз изговор како “квари лепу слику града”. Како године пролазе они је не дирају, али и не пружају јој никакву помоћ. Новац који испроси мора да однесе жени код које живи. Сваки дан јој је све тежи и не зна колико дуго још може овако. Мора да ради и да приушти својој породици основне потрепштине, јер други извор прихода нема.
– Сваки динар који зарадим дајем да купимо потрепштине жени где станујемо. Морам да овако преживљавам, јер за њу мора све да има. Снаја је радила до скоро, али од када ми се син разболео морала је да престане да ради. Тешко је оболео и није способан да ради. После рата су га пустили из усташког затвора с уништеним здрављем. Постао је тешки срчани болесник и сад живи само на инфузији и лекари сваки дан долазе како би му помогли. Плашим се колико ће дуго моћи да издржи тако јер свеким даном му је све горе – додаје бака.
Иако има 76 година и слабог је здравственог стања, ова старица се бори да заради новац како је не би избацили из подрума у којем живи. Она мора да спреми новац за њену породицу с којом живи, како би они успели да опстану у овом суровом времену.
– А ја још радим све што треба. Имам руку у гипсу и радим с другом руком. Навукла сам сад доста палета за зиму да имамо чиме да се огрејемо. Пре сам прала степенице у Игуманској улици, девет година сам тамо чистила ходнике и одржавала зграду. Када су зграду средли дали су ми отказ и рекли да сам стара – прича Милка
Помоћ је тражила на разним странама, нема где се није обратила, али сви су говорили како није њихова надлежност. Сав извор прихода је онај што јој народ остави. Истиче како не зна колико дуго може још овако, све је ово доста боли и цео свој живот гледа као једну велику патњу у којем није имала пуно оних лепих ствари које би могла да исприча. Храну не може да добије ни преко јавне кухиње, препуштена је оном што јој народ донесе.
– Кад сам сломила руку ишла сам код попа у цркву и молила да ми да неки новац да би могла да преживим, а он ми је рекао да нема. Немам пензију, не добијам никакву помоћ и једино ми овај добри народ помогне кад може. За храну немам новца, на дан поједем оно што ми људи донесу или када имамо скувамо нешто, обично то буде пасуљ и боранија – истиче она.
Ускоро долази зима, а наша саговорница се сећа како јој некад буде хладно да проси на бетону уз температуре које се врло често спуштају испод нуле. Нико из суседних продавница се не сети да јој однесе чај како би се макар мало угрејала. Многе девојке купују у оклоним бутицима крпице у вредности преко 10.000 динара, а врло мало је оних које управо овој жени оставе макар 50 динира.
-Волела би када би неко могао да ми помогне, на било који начин. Мени и мојима би то доста значило. Ако би неко имао велико срце да удели нама неку помоћ, ми би смо били врло срећни- завршава своју тужну животну причу бака Милка.
