Прочитај ми чланакКнеле није дуго боравио у ЦЗ-у, само 15 дана. Када је дошао показао ми је своју бутину и рекао: „Види, ранили су ме ласером!“ На нози није било никаквог трага рањавања, па сам схватио да је Кнеле хиперболичан момак, незрела личност, која воли све да увеличава.
Овако почиње причу Јордан Антонић, бивши командир страже у Окружном затвору у Београду где је од 1980. до 1996. године био чувар и дугогодишњи подстанар у популарној београдској казнионици ЦЗ.
– Хвалио ми се како је пред полицијом на стадиону Црвене Звезде, вадио пиштољ, стављао га себи на груди и говорио:
„Упуцаћу се, ако ми приђете!“ Његов отац Буца Ал Капоне је такође веровао да је Кнеле непобедив. Упозоравао сам га да ће се његовом сину нешто догодити, али ми је Ал Капоне одговорио: „Нико Кнелету ништа не може!“ – прича Антонић.
Шиптар био кукавица, плашио се батина
Познавао је Антонић, и Спасојевића и Луковића, како каже, боље него многи други:
– Ја знам ко су били Душан Спасојевић и Миле Луковић. Упознао сам их 1992. године, када је Спасојевић заједно са члановима Пециног клана завршио у затвору. Ухваћен је како послује са хероином и стављен је у самицу, у којој је био 30 дана. Тај Пеца је учио Спасојевића како да меша дрогу са брашном и прашковима, јер Душан о дроги ништа није знао. Спасојевић је био страшљив човек. Волео је живот, али се бојао робије и батина. Нудио нам је новац да га не тучемо. Жена Тања и мала ћеркица Јована су му долазиле редовно у посету – прича он.
– Миле Луковић је био наш колега затворски чувар из Приштине. И он је радио са дрогом. Обојица су се хвалили да у Македонији имају неко село, у коме сви сељани раде дрогу за њих. У ЦЗ-у је Душан Спасојевић касније био у соби са једним специјалцем из ЈСО. Када је изашао из затвора, преко тог човека из ЈСО спријатељио се са полицајцима. Чак је добио и полицијски пиштољ на поклон, не знам да ли је имао полицијску легитимацију, али ми се хвалио да може по Новом Београду да тргује са хероином. И да то мора да плаћа неким људима 5.000 марака месечно – причао је тада Јордан Антонић.
Цеца је плакала
Окружни затвор у Београду има 200 чувара, који покривају простор од 4 спрата, 200 просторија и ходнике дуге чак 12 километара. Пре мајора Мирослава Мицића, бившег војног полицајца, начелник ЦЗ био је некадашњи градски полицајац Аца Јовановић. Он је водио ЦЗ у време ванредног стања и операције „Сабља“, када је полиција у пролеће 2003. ухапсила чак 11.000 људи.
Један од станара затвора, о коме је управник Јовановић тада водио посебно рачуна, био је заштићени сведок Љубиша Буха:
– Љубиша Буха по својој вољи борави као самац у соби у којој има право да пуши, па је цигаретом запалио новине испод свог кревета. Подигао се велики дим, што је чувар приметио и ускочио са ватрогасним апаратом и санирао пожар. Том приликом су изгорела три ћебета, а соба је унакажена оном пеном за гашење ватре. Чувар је одмах везао Буху, а ја сам га казнио са 48 сати боравка у самици. Када је дошао код мене на разговор није ми рекао зашто је покушао да изазове пожар, али сам га ја упозорио да то више не чини. Иначе, Буха је до тада био миран. Његова супруга Љиљана Буха га је редовно посећивала два пута месечно по пола сата – сећа се бивши управник Аца Јовановић, ког су медији нападали због наводно лошег третмана према ухапшеној Светлани Ражнатовић.
Јовановић то демантује и прича како се Цеца понашала у Окружном затвору Београд:
– Цеца је штрајковала глађу, њена килажа је непрестано падала, постојала је опасност да умре од глади у затвору. Ми смо имали једну вагу стару 4 година, која би једног дана показивала да је Цеца тешка 48 килограма, а другог дана да има десет кила више. И ја сам морао да омогућим чуварима да утврде тачно стање њене телесне тежине. А потом сам покушао да убедим Цецу да прекине штрајк глађу. То је од мене тражио и истражни судија. Цеца је, иначе, пре тога, тражила у више наврата да дође код мене на разговор. Нисам имао времена да је примим увек када је она то желела, али овог пута сам је примио и убедио да прекине штрајк глађу, прво због себе и свог здравља, потом због своје деце, а напокон и због јавности. Цеца је толико смршала, да је ја, да је нисам знао, сигурно не бих препознао. Била је јако упорна и ја сам Цеци напокон запретио да ћу је пребацити у Затворску болницу, а како је тамо режим много строжији, Светлана Ражнатовић је одлучила да прекине штрајк глађу. Знате, када у притвору или затвору имате познате и популарне јавне личности, а и када сами вршите јавну функцију, онда морате увек да имате пуну и тачну информацију шта се све дешава са тим лицима. И ја сам по дужности морао да знам шта ради и како се понаша Светлана Ражнатовић – каже Јовановић и наставља:
– Цеца је била је готово неприметна. Дисциплинована и мирна. Трошила је мало новца, није ишла у кантину и није имала, готово, никакве прохтеве. Није прихватала овај простор и ове људе. Цеца се свим силама трудила да се не уклопи у затворски амбијент и затворску атмосферу, да не добије имиџ затвореника. Чувари су је просто обожавали, долазили су да је гледају док се шета у затворском дворишту. То никако нисмо могли да спречимо. Нажалост, неки људи и неки медији су такав наш однос према Светлани Ражнатовић погрешно схватили и протумачили, па су говорили лоше и о Цеци и о мени. Због тога сам ја имао јако много проблема…
Коректни генерали
Тадашњег управника Ацу Јовановића су стално пратиле гласине. Тако је и процурела лажна вест да је генерал Павковић на самрти.
– Генерал је дошао у притвор после једне операције. Овде се приликом пријема врши обавезан лекарски преглед и откривено је да генерал Павковић има проблема са штитном жлездом. Оперисан је и упућен на ВМА на опоравак. И генерал Ацо Томић је био на Војно медицинској академији. Обојица су имали поред себе по двојицу наших чувара и људе из војне безбедности. И обојица су се на ВМА понашали по кућном реду Окружног затвора, иако, су боравили у војним апартманима – сећа се Аца Јовановић.
Дафина најузорнија
По његовом мишљењу најузорнији притвореник је била Дафина Милановић, творац пирамидалне „Дафимент банке“:
– Од свих затвореника јавности у земљи и свету је најпознатија Дафина Милановић, некадашња власница Дафимент банке.
Она је била најкоректнија особа, јер има врло мале захтеве. Ћерка ју је редовно посећивала и бринула о њој. Када је дошла у Окружни затвор морала је да оде на операцију па је после пребачена у затворску болницу. Имао сам прилику да разговарам са Дафином, јер је тражила да јој дозволим да више чита. Ред налаже да затвореници могу да добијају по две књиге месечно, а Дафина је тражила да јој дозволим 4 књиге. И ја сам јој дозволио – сећа се Аца Јовановић.
