Pročitaj mi članak
Милица Спасојевић из горњомилановачког села Брђани извела је на пут троје своје и педесеторо деце којих су се одрекли биолошки родитељи.
Она каже да је била млада мајка две кћерке, а син је тек био на путу да се роди, када су јој из Центра за социјални рад из Горњег Милановца донели бебу од неколико месеци.
„То је био Драган, а касније га је усвојио брачни пар из Новог Сада који није имао своје деце„, казала је Милица Тањугу. Након тога су, истиче, стигли Мирко, Радмила, Зоран, Сања, Радмила, Милош… Чак не може да се сети имена свих малишана које је, заједно са супругом Филипом, од давне 1963. године извела на пут, пруживши им љубав и дом.
„Било је година када сам их, осим своје троје, имала по десеторо одједном. По читавој кући пелене, ђачке торбе и књиге, лопте “ сећа се Милица којој је данас 74 година.
Милица је од Центра за социјални рад преузела 35 малишана, али је још 15 прихватила „преко реда“ у различитим случајевима. Догодило се да је била једном детету на родитељском састанку, а кад се вратила, на кревету је лежала беба у пеленама. Упркос томе што је на њој лежао велики терет имала је разумевање и помоћ мужа Филипа, свекра и свекрве.
Кад би, наводи Милица, њеног свекра питали како му је код куће, знао се нашалити да има читаво обданиште. Најтеже од свега јој је падало када је морала да неко од деце да на усвајање, иако је, како каже, знала да ће му тамо бити боље, и да ће бити обасуто са много љубави у новом дому.
„Сви су ме звали мамом, а и дан данас ме тако зову. Има их свуда – у Београду, Новом Саду, Бару, Шведској, Грчкој, а сада су то породични људи који имају своју децу„, прича Милица. Да је то био прави дом за све њих сведочи и чињеница што су им у Брђанима прављени рођендани, испраћаји у војску, веридбе и свадбе.
Наравно, не заборављају они то ни данас, позову телефоном да питају како је здравље, шта има ново и дођу да виде Милицу и Филипа.
Њен супруг Филип каже да је деци коју су одгајали, понекад, више пажње поклањао него својој.
„Купао сам их, пресвлачио, хранио и ништа ми није било тешко. Када бих се поново родио, опет бих исто учинио„, изричит је овај осамдесетогодишњак.
Миличине кћери и син су одавно отишли својим путем, али нису она и Филип остали сами у поодмаклим годинама. Сва деца скоро свакодневно зову телефоном, долазе на славе и не пропуштају прилику да сваки слободан тренутак проведу у Брђанима.
Од државе, за 41 годину колико су се бавили хранитељством, Милица и Филип ништа нису добили, осим захвалница и плакета за доброчинство, али су и поред тога задовољни, јер, како кажу, ништа не може да замени љубав коју им пружа њихова „армија деце“.
(Танјуг)
