Pročitaj mi članak
Загрлили смо се. Мама, тата и ја, пред вратима сале у којој је наш Влаја још био на апаратима. Само су га ти апарати држали у животу. Мождана смрт која је наступила у тренутку тешке повреде није давала ни трачак наде да ће он и преживети. Мама је тада преломила: „Ако ће његово срце… јетра… и бубрези помоћи некоме да живи… потписујем. Узмите их и помозите људима којима ће продужити живот. И мој син би, верујем, учинио исто.“ Мени, који сам Влају волео више од себе, мама је одлуку саопштила у две речи: „Потписала сам“. Одговорио сам: „Мама, то је у реду“. И тата је то прихватио.
Срба, брат Владислава Мијаиловића (23), враћа сећање на последње тренутке живота мезимца ове породице. На драму кроз коју пролазе. И подвиг мајке Љиљане после којих у овој кући ништа неће бити исто.
– Да сте, којим случајем, пре наше трагедије овде дошли, дочекала би вас његова песма – говори Срба Мијаиловић. – Звуци клавијатура. Његов осмех. Младост. Његови другари из детињства, из школе… цела кућа била је музика. А музика, цео његов живот.
Београд, насеље Медаковић. Кућа Мијаиловића је на самом врху изнад падине. Стало време 28. октобра минуле године. Владислав је тога дана, у предвечерје, непажњом возача који није поштовао право првенства, оборен са мотора. Несрећа се догодила на само пет минута од куће Мијаиловића. Повреда главе била је смртоносна, упркос кациги која га је штитила.
Врата на спрату породичне куће отворио нам је Срба. У дневној соби дочекале су нас његова девојка Милица, Владислављева Александра Денић, с којом је он имао лепе снове и планове, и његова другарица из детињства Сања Вукоје, ауторка песме „Мирис анђела“. Сама ју је компоновала и испевала за прерано угасли живот свог друга.
Мама Љиљана и тата Ивица нису ту. Они немају снаге за овакве сусрете. Бол за сином покушавају да ублаже у тишини, далеко од куће.
– А ја мислим… да је важно… да се не заборави подвиг наше мајке. Њено херојско срце. Кроз какву је драму пролазила док је доносила одлуку да се Влаји искључе апарати, и његови органи дарују непознатим, сасвим непознатим људима. Нисам је о томе никад питао. И мислим да никад нећу. Знам да је њена рана за Влајом жива рана. Она је доста знала о медицини. Знала је, и без закључка лекара, да су повреде такве да он неће преживети. А верујем да је, преламајући у за њу најтежем тренутку живота, била сигурна да ће на тај начин продужити живот сину. Истог дана, када су мом брату узети органи, четворо људи је добило шансу за живот. Она никада није питала ни ко су они, ни одакле су. Ако ме питате да ли бих желео да и ја то сазнам, засад не бих имао храбрости за такво сазнање.
КУЋА ЗА ТРОЈЕ
Родитељи Владислава Мијаиловића градили су нову кућу на врху Медаковића за своје троје деце: Браниславу, Србу, Владислава. Сваком по спрат. Много тога су се одрекли у животу да би они имали дом. – Увек су говорили, добра деца то заслужују, а заиста, никада их ниједним поступком нисмо застидели, а камоли обрукали – каже нам Срба. – Сад је ова кућа… Све је у њој другачије. И никада неће бити исто.
Срба Мијаиловић нам, док ово говори, показује собу свог брата. У њој замукле клавијатуре. Фотографије прошлог живота. Детињства, венчања сестре Браниславе. Фотографије њене деце: Анђеле (5) и Стефана (3), које је Владислав баш волео. За клавијатуру седа Влајина девојка Александра, али нема снаге да започне – мелодију.
Поново сећање. Срба их враћа. Тешко, али то чини због нас.
– Те кобне вечери, када се догодила несрећа, Влаја ми се није јављао на телефон. Никада се тако нешто није догађало. А онда, чим је свануло, кренуо сам да га тражим. У музичкој школи „Станковић“, коју је уписао после средње када га је музички таленат заокупио толико да му се потпуно посветио, није га било. И, да вам кажем, по шест сати је вежбао како би дошао до дипломе, како би и верификовао тај свој таленат. Убрзо, из полиције су нам јавили да је повређен и да је у Ургентном центру. Мислио сам: пао је с мотора и угрувао се… Шта би друго могло да буде, кад је имао мотор од само 39 кубика. Није ни могао да развија опасну брзину, а и да је имао јачу машину, за тим није имао потребе. Мотор му је био само превозно средство… О томе сам касније размишљао, а у тренутку када сам примио вест да је у Ургентном, желео сам да тамо одлетим. На Аутокоманди, звони телефон. Мама?!
МОЈ БАЈ – ПАС
Док разговарамо са Србом Мијаиловићем, у кућу на врху насеља Медаковић, без звона и без куцања, улазе многи млади људи. Била је недеља, време када Влајини другови из школе долазе да овде поделе тугу. – Они су мој бај – пас – каже Срба. – Да њих није… како бих ја…
Урезале су ми се само четири речи у меморију: „Нашег Влаје више нема“. Она је већ тамо стигла! Око мене се све проломило. Све је постало гротло. Желим да нестанем, да ме нема. Пут до Ургентног чинио ми се миљама дуг.
Ред речи, па дуге паузе. Опет сећање, испресецано немерљивим болом.
– У Ургентном, испред шок-собе, мама и тата, на клупи. Повијени. Бледи. Загрлили смо се. Докторка ми каже: „Уђите… Да се опростите с братом…“ Ја желим да га видим, не да се опростим… И ушао сам. Он је дисао. Плућа су се померала. Стварно… Стварно је дисао. Брате Влајо, брате мој…
Не знам шта сам све говорио. Заправо, желео сам да се испричамо. Да му кажем све што до тада нисам… Да је био бољи од мене… Онда су ме извели… Потписао сам и ја донаторску картицу. За његову прерано угашену младост. За подвиг наше мајке Љиљане, чија је одлука била последња.
МИРИС АНЂЕЛА
Сања Вукоје: – Велика ми је храброст била потребна да бол за Влајом пренесем на папир. Још већа да је изговорим. Највећа да је отпевам. „Сад анђели знају како миришеш, а овде време никад неће моћи да се избрише. И много боли, то, што овде више не дишеш… И само небо зна колико нам недостајеш. Песма ‘Мирис анђела’ и снимак доступни на Јутјубу“.
(Вечерње новости)
