Pročitaj mi članak
Водена стихија која је носила све пред собом напунила је до плафона трошну кућицу у Параћину у којој су као подстанари живели Наталија Степанов, њен супруг, синови, снаја и два унучета. Да их комшија није позвао код њих на други спрат, вероватно би се, прича Наталија, подавили.
Извукла их је Војска сутрадан око 12 сати, одвела у прихватни центар, а одатле у један од два вртића у којима су збрињаване породице с децом.
– Дошла је предвече та жена, Марија, и рекла да хоће све да нас смести. Хвала јој до неба! У вртићу смо заиста имали све али знам да ту не бисмо могли дуго да останемо. Живели смо као подстанари у Улици Милована Глишића, али је намештај био наш. Сва та наша сиротриња сада је уништена – исповеда се за Телеграф.рс Наталија.
Додаје да су и пре живели тешко.
– И до сада смо мало имали јер смо живели од социјале, 22.000 динара месечно. Имамо две собе, добићемо и намештај. Моји унучићи су близанци. Димитрије и Соња имају свега шест месеци и све им је обезбеђено. И памперс, и млеко, и преобука… Има још добрих људи. У овој несрећи Бог нас је преко Којадиновића погледао – каже она.
У другој соби на истом спрату простране куће – Степановићи. Марина и Мирослав живели су у Железничкој улици која је синоним за страдање у параћинским поплавама. Судбина слична. Подстанари, без посла. Највеће благо – четири девојчице. Милица, Анђела, Бојана и Лена. Милица има 13 година, Лена само 11 месеци, а остале су негде између.
Степановићи су ноћ кад је бујица покуљала провели на тавану, одакле су спашени тек сутрадан у подне. Немају где да оду па им је смештај код Марије и Зорана дошао као спас.
– Живи смо, све остало ће се некако довести у ред. Немам довољно речи да се захвалим Којадиновићима што су нам дали кров над главом. Не знам колико има таквих људи – прича мајка Марина.
Зоран и Марија Којадиновић раде у иностранству. Имају прилично богатство и огромно срце.
– Три куће не користимо и решили смо да их понудимо несрећницима којима је река отела све. Овде смо збринули породице са малом децом, а има места за још једну. Тринаесторо душа ту обитава. Уселићемо и кућу у другој улици, а понудили смо и кућу у Ћуприји. Она има 600 квадрата. Тамо засад нема никог, али може да се користи ако у Параћину нема довољно места за све којима смештај треба – објашњава нам Зоран.
Док има оваквих људи, има наде
(Телеграф)
