Pročitaj mi članak
И тако, разјаснио се дневни ред по питању Космета у ближој будућности. Већ 17. јануара премијер Србије Ивица Дачић и шеф “косовске владе” Хашим Тачи имаће у Бриселу нови сусрет, који ће, по расположивим информацијама, углавном бити посвећен различитим аспектима ситуације око Севера Космета. Биће то тачно месец дана после бучне прославе пете годишњице самопроглашене независности Косова од стране Приштине.
Како истичу приштинска средтва јавног информисања на албанском језику, предстојећи сусрет Дачић-Тачи је продукт личних напора Високог комесара ЕУ за међународне односе и безбедност – Кетрин Ештон. Додуше, ни у самој Приштини се не крије својеврсна забринутост. Ради се о томе да се за све време преговора Београда и Приштине – чак и ако рачунамо период председниковања Бориса Тадића – питање Севера Космета први пут издиже у својству посебне теме.
По мишљењу газете “Коха диторе”, догађај 17. јануара ће “означити прво (иако индиректно) признање приштинских власти да се Север Косова разликује од осталог дела покрајине и да тамошње власти практично у рукама институција Србије”. Извори из Брисела који су желели остати анонимни, предложили су модел решења по коме ће Север Космета остати “део Косова” али ће се “разматрати одвојено од других његових делова”. Сличан приступ, по верзији међународних посредника одговара “реалности на терену”.[1]
Индикативно је да, како саопштава газета “Експрес”, одговарајући предлог намерава да изнесе непосредно у Бриселу Хашим Тачи. Он ће свом сабеседнику између осталог предложити идеју спровођења нових избора у северним деловима покрајине, а такође и формирање одвојене локалне управе са центром у северном делу Косовске Митровице. Истина, потпредседник владе Хашима Тачија Хајредин Кучи, пожурио је да изјави како са сличним предлозима он није упознат.[2]
Било како било – сама чињеница да се власти у Приштини први пут спремају да разматрају питање статуса Северног Космета, са стране изгледа као одређени уступак Београду. Све до сада је злогласни “Ахтисаријев план” представљао платформу Приштине и у њему није била предвиђена никаква посебна административна јединица за косовске Србе.
Јавља се логично питање: а каква је цена сличне спољне попустљивости Приштине и ЕУ која стоји иза ње? По информацијама којима располажемо, на предстојећим преговорима биће речи о разради новог система “уздржаности и равнотеже” који ће се односити како на север покрајине тако и на општине са југа Србије – Прешево, Бујановац и Медвеђа. Другим речима: албанска страна ће уз подршку ЕУ поћи на такве уступке косметским Србима, какве ће влада Србије предложити Албанцима “Прешевске долине”.
Лидери прешевских Албанаца у последње време активно су спремали сопствену платформу за преговоре и у седишту ЕУ већ су упознати са њиховим основним ставовима. Било је предвиђено је да се одговарајуће решење донесе на сусрету, који је одржан 7. јануара са учешћем лидера Албанаца “Прешевске долине”.[3]
Нису саопштени детаљи са тог сусрета, међутим, по информацијама приштинских медија, представници локалних скупштина општина (Прешево и Бујановац) током жестоке дебате сложили су се да уједине своје напоре и да у ту сврху чак донесу “Заједничку конвенцију Албанаца Прешевске долине”. Она очигледно подсећа на свеалбанску скупштину из 1912. године у Валони, када су прогласили своју независност у свим областима Балкана у којима живе Албанци.[4]
У насталој ситуацији, последња околност има кључан значај. Албанске власти на Косову желе да реше проблем косметских Срба искључиво у контексту широког схватања “албанског питања”. Актуелност сличног приступа са краја прошле године, поново је потврдио премијер суседне Албаније Сали Бериша.
Он је изјавио да “јединствена Албанска нација”, данас живи у пет различитих Балканских држава и због тога јој је нужан “унификацијски пројект”.[5] Тоналитет те изјаве несумњиво показује да и у Тирани и у Приштини и у Прешеву разматрају постојеће државне границе на Балкану као, ако не условне, а оно у најмању руку неправедне и сумњиве са морално-политичке тачке гледишта.
На овај начин постављено питање тера власти Србије у тај исти национално-државни ћорсокак у коме се нашла и бивша Југославија – када је централна власт била принуђена да иде у нове уступке својим сепаратистичким опонентима. Аналогна ситуација поновила се 2001. године у Македонији – када је реализација захтева локалних Албанаца о језику и другим атрибутима културно-националне аутономије постепено еволуирала у де факто поделу државе по етничким линијама.
Реалан начин супротстављања сличном “пузећем” сецесионизму очигледно може бити једино истицање сопствених државно-националних захтева који се тичу како положаја српског становништва на Космету, тако и у другим рејонима Балкана, што значи да би политика Београда на Балкану коначно морала престати да носи оправдавајуће-одбрамбени карактер.
Петар Искендеров
(Фонд стратешке културе)
