Прочитај ми чланакХерој са Кошара, Синиша Јевтић из Совљака у Мачви озваничио је у петак пред матичарем своју љубав са Холанђанком Маријанне Руттен. У Мачви се младенци венчавају суботом или недељом, али су обоје пожелели да заједнички живот започну управо на дан пред годишњицу почетка бомбардовања Србије 1999. године.
Све због тога што је Холандија, као чланица Алијансе учествовала у бомбардовању, а Синиша бранио своју отаџбину у строју 125. Моторизоване бригаде наше војске.
Илустрација
Сирене су митска бића која се чују само кад су гладна, идемо у подрум да чувамо купус: Шта су све тате и маме измишљале током бомбардовања како се деца не би плашила
Деветнаест година касније, Синиша и Маријанне, Србин и Холанђанка, испред матичара су послали поруку да 24. март 1999. године никада не треба да се заборави, али и снажну поруку љубави захваљујући којој су се укрстиле њихове животне стазе.
Док су пре деветнаест година стране силе бацале бомбе на Србију, Маријанне и Синиша се нису познавали. Ове године, на Божић, осим узајамне љубави спојила их је велика љубав према Србији. Она је нашу земљу заволела као млада девојка, а он ју је, треба ли јачег доказа, бранио својим животом.
– Пре више од тридесет година долазила сам у Југославију са родитељима. Од свих република у Србији ми је увек било најлепше. Заволела сам Србију, све њено, људе, градове, реке, планине, цркве, песме. Баш све. Последњих неколико година у Србију долазим веома често, скоро сваког месеца, када имам слободне дане. Стекла сам бројне пријатеље, то су моји побратими – каже Маријанне.
Толико је очарана Србијом да је на леђима истетовирала наш грб, а на руци текст „Ја волим Србију и она воли мене“. Али, да ће заволети и једног Србина, то није могла да планира. Једноставно се догодила љубав.
Маријанне је данас зрела жена, са браком иза себе и троје деце. Синиша је млађи девет година и из разведеног брака такође има два сина и ћерку. У време рата на Косову једва је спасао живу главу.
На Кошарама је 16. априла 1999. године тешко рањен. После седам дана је самовољно напустио болницу и вратио се у јединицу где је дочекао крај „Милосрдног анђела“.
У родно село је донео два ордена – један за безбедност државне границе и орден народног хероја као припадник 125. бригаде. Разочарао се због неиспуњених обећања локалних власти у Богатићу да ће му помоћи да се запосли. Спаковао је кофере и са старијим сином и супругом отишао у Крушевац. У једном кафићу у Варварину, на Божић ове године упознао је Маријанне.
Није им требало дуго времена да одлуче о заједничком животу.
– Маријанне воли нашу земљу свим срцем, цени и зна нашу историју од Немањића до данас, боље од већине нас. То је одушевило команданта Копнене војске генерала Милосава Симовића, са којим смо се упознали недавно, када смо посетили спомен собу Команде копнене војске у Нишу. Похвалили смо му да ћемо се венчати, на шта је он рекао да би му била част да кумује – прича Синиша.
Грађанско венчање је, по невестиној жељи, обављено по старим обичајима, са којима су снаху упознали Синишини отац Сава и мајка Вида. Уместо у венчаници и скупом оделу младенци су пред матичара стали у старој мачванској ношњи. Стари сват је, како је обећао, био Командант копнене војске генерал-потпунковник Милосав Симовић.
Питање где ће убудуће живети, у Србији или Холандији, било је сувишно. Маријаннино срце је у Србији.
