Pročitaj mi članak
За косовске Албанце национални херој, за Србе злочинац, хашки оптуженик Рамуш Харадинај, успео је да за четири деценије живота „испише“ биографију крвљу српских жртава. Иако је у аутобиографији описао како је ликвидирао српске полицајце, судијама Трибунала у Хагу то није било довољно да га осуде за злочине над Србима.
Пре четири године јавност у Србији била је згранута и огорчена због скандалозне одлуке Хашког трибунала да ослободи бившег косовског премијера и некадашњег лидера ОВК Рамуша Харадинаја. Човек који је у аутобиографској књизи „Прича о рату и слободи“, забележио: „Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања. Сваког дана смо убијали српске полицајце…“, ослобођен је по свих 37 тачака оптужнице!
Данас, Србија је са зебњом ишчекивала пресуду Хашког трибунала по шест тачака оптужнице, надајући се да ће Харадинај одговарати за злодела која је чинио. С друге стране, на Косову су с нестрпљењем чекали да се њихов „национални херој“ врати у отаџбину, ослобођен „хашких окова“. Харадинајевом повратку радују се и његова супруга и кћерка, као и његов син из првог брака. У неколико градова организовано је колективно праћење изрицања пресуде. По објављивању пресуде – „Харадинај није крив“ – у Приштини ватромет и пуцњава. Опширније ОВДЕ
Ратни командант Смајиљ
Албанац, по верској опредељености муслиман, Харадинај је рођен 3. јула 1968. године у селу Глођане, у Општини Дечани, у Метохији. Потоњи ратни командант ОВК са именом Смајиљ напустио је Југославију 1989. и отишао у Швајцарску, где је добио политички азил. Време у Швајцарској проводио је радећи као избацивач по ноћним клубовима.
Избегао крвну освету
После рата, у јулу 2000, Харадинај је поново рањен, али не у борби. Њега је у пуцњави ранио „неко из породице Муса“, са којом је био у крвној завади.
Још један ударац доживео је 2002. године, када су међународне судије на Косову осудиле његовог брата Даута на пет година затвора. Он је учествовао у отмици и убиству четворице припадника ФАРК-а, оружане формације косовских Албанаца блиске Ибрахиму Ругови, лидеру Демократског савеза Косова.
Тамо је приступио Народном покрету Косова, екстермистичкој организацији која је изнедрила потоњу ОВК. Харадинај је затим дошао у Албанију, где је, под будним оком албанских официра, прошао диверзантску обуку и учествовао у формирању база у местима Кукеш и Тропоја, на северу Албаније.
Рањен приликом шверца оружја
Према писањима медија, из база у Албанији Харадинај је организовао шверц оружја на Косово. У једној од тих операција упао је у заседу граничара и био рањен, док је његов брат Љуан убијен.
Харадинај је почетком 1998. постао командант „оперативне зоне“ за Метохију, коју Албанци зову „Дукађин“. Снаге под његовом командом убијале су не само Србе, већ и “нелојалне” Албанце. Процењује се да је под његовом командом за две године ликвидирано више од 300 људи, а киднаповано више од 400. Лешеви неких од њих пронађени су после рата у Радоњићком језеру и по сеоским бунарима у Општини Дечани.
“Србе смо убијали сваког дана”
Власти у Београду подигле су против Харадинаја 108 кривичних пријава због сумње да је извршио кривична дела тероризма, удруживања ради непријатељске делатности и убијања цивила.
Харадинај се и сам тиме похвалио, па је у аутобиографији књизи „Прича о рату и слободи“, забележио: „Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања. Сваког дана смо убијали српске полицајце…“
На његову несрећу, и бивша тужитељка хашког трибунала Карла дел Понте имала је потребу да своје мисли овековечи у књизи, у којој је писала о трговини органима отетих косовских Срба, за шта је директно оптужила припаднике ОВК.
На директној линији са Бриселом
Према наводима западних агенција, Харадинај је током НАТО бомбардовања био један од главних сарадника Алијансе на Косову и Метохији. Он је био један од неколико команданата којима је НАТО дао сателитске телефоне како би координисали нападе.
Од избацивача до премијера
Харадинај је, вероватно схвативши да га у политици чека светла будућност, поднео оставку на место заменика команданта Косовског заштитног корпуса и основао политичку странку под називом Алијанса за будућност Косова. После избора 2004. његова странка у коалицији са Руговиним ДСК дошла је на власт, а Харадинај је у 36. години постао премијер.
Али, његова политичка каријера није дуго трајала. Није прошло ни 100 дана владе када је Хашки трибунал је против њега подигао оптужницу због злочина против човечности и кршења права и обичаја рата. Харадинај је поднео оставку и 9. марта се добровољно предао Трибуналу. Истог дана је, заједно с двојицом кооптужених, Идризом Баљајем и Љахијем Брахимајем, пребачен у притворску јединицу Схевенинген.
Тадашњи шеф УНМИК-а Серен Јесен-Петерсен изразио је жаљење што више неће сарађивати „с блиским партнером и пријатељем“. Бриселу се није много допадало то што шеф УНМИК-а назива некога ко је оптужен за ратне злочине „блиским пријатељем“.
У затвору “учио српски”
Харадинај је рекао да сада „много боље зна српски језик, јер је у Трибуналу комуницирао на српском и гледао српске телевизијске програме“. Харадинај тврди и да није тачно да је убијено 19 сведока, јер је требало да сведоче против њега, већ да је „погинуо само један сведок, и то у саобраћајној несрећи у Црној Гори“.
Сведоке “поједе мрак”
Харадинај је после суђења, које је трајало до априла 2008, ослобођен по 37 тачака оптужнице због – недостатка доказа! Ову пресуду изрекао му је судија Алфонс Ори, којег српска јавност зна по процесу генералу Ратку Младићу. Са истим образложењем ослобођен је и Идриз Баљај, док је Љахи Брахимај осуђен на шест година затвора.
Процеси против Харадинаја пред Хашким трибуналом обележени су невероватним застрашивањима и притисцима на сведоке. Један од кључних сведока, Куртим Бериша, страдао је уочи сведочења у наводној саобраћајној несрећи.
И тадашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте је у више наврата јавно говорила и у извештајима упозоравала да су сведоци оптужбе били изложени упорним и драстичним претњама и притисцима, због чега су неки одбили да сведоче. То, међутим, Хашки трибунал није схватио озбиљно. У прилог томе говори и изјава представника Тужилаштва Фредерика Свинена који је изјавио да „нема доказа да је било који од 19 потенцијалних сведока против Харадинаја убијен“… Као и данашња ослобађајућа пресуда, која представља ново понижење за Србе.
(С медиа)
