Pročitaj mi članak
(Двери)
Морамо знати шта је евроазијство, како је настало, које су му савремене перспективе и где је ту корист за Србију.
Историја
Евроазијство се појавило као идеја у редовима руске беле емиграције после бољшевичке Октобарске револуције. Претечама евроазијства сматрају се руски словенофили, а пре свих Николај Данилевски и Константин Леонтјев који су се у својим идејама залагали за самобитност словенске цивилизације.
Сам почетак евроазијства је 1920-та година када је кнез Николај Трубецкој у Софији објавио своју знамениту књигу „Европа и човечанство“. Годину дана касније 1921-ве године Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгије Флоровски и Пјотр Сувчински издали су у Софији зборник есеја „Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење. Изјава Евроазијаца. Књига 1“. То је и званични почетак организованог евроазијства.
Евроазијство је светла идеологија. То је био потпуно нови правац у руској мисли. Евроазијство представља врло занимљив покушај поновног осмишљавања руске историје али као поглед са Истока, а не са Запада. Евроазијци су позитивно оцењивали утицај Истока у руској историји, пре свега монголско-татарски. Они су сматрали да је и поред супротстављености пресудан утицај на касније формирање царске Русије како оне под Рјуриковичима тако и оне под Романовима имала не Кијевска Русија у којој су биле сталне међусобне борбе између кнезова и где није постојао обједињавајући државни концепт, већ Златна Хорда Џингис Канових наследника. Џингис Канова империја је била заснована на посебним моралним принципима и зато се и одржала тако дуго.
Првој четворици Евроазијаца током времена су се придружили и многи други руски интелектуалци емигранти међу којима су били и Николај Алексејев (разрадио правни аспект евроазијства), Георгиј Вернадски, Лав Карсавин, Дмитриј Свјатополк-Мирски и други.
Евроазијци су направили заокружен идеолошки систем који је садржао однос према религији, историји, економији, праву и култури. Што се тиче религије Евроазијци су истицали православље као водећу духовну силу будуће евроазијске државе. Били су оштро критички супротстављени католицизму. Али у принципу су били за поштовање различитих религијских убеђења, пре свега ислама и будизма који су најзаступљенији на просторима Евроазије.
Једна од главних црта евроазијства је била одрицање водеће улоге европске цивилизације у историји. Евроазијци су европску цивилизацију посматрали само као једну од светских цивилизација, али никако не као ону која треба да буде модел за развој других народа. То је посебно истакао Николај Трубецкој у свом делу „Европа и човечанство“ где означава само романо-германску цивилизацију као европску и то као непријатељску. Ево једног цитата из поменутог дела „Европа и човечанство“:
„На тај начин, читаво тежиште би морало да буде пренето у област психологије интелигенције европеизираних народа. Ова психологија би морала из корена да буде промењена. Интелигенција европеизираних народа морала би са својих очију да стргне повез који су јој наметнули Романогермани и ослободи се бунила романогерманске идеологије. Она мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно:
– да на тај начин европеизација представља апсолутно зло за сваки нероманогермански народ;
– да се с овим злом може, а како изгледа, и треба борити свим силама. Свега тога треба постати свестан не површно већ дубински; не само постати свестан, него и осетити, доживети, претрпети. Потребно је да се истина покаже у свој својој наготи, без било каквих украса, без остатка оне велике обмане, од које је треба очистити. Потребно је да јасна и очевидна постане немогућност било каквих компромиса: кад је рат нек је рат.“
Политички гледано Евроазијци су на почетку били оштро супротстављени комунистичком СССР-у. На тој анти-комунистичкој линији остали су главни Евроазијци из првог таласа Николај Трубецкој и Пјотр Савицки, док је Георгије Флоровски убрзо напустио покрет. Међутим, током времена део Евроазијаца је почео да кокетира са марксизмом. Једно време су те две струје заједно радиле. Одржавали су се евроазијски скупови, писане су декларације, издавани су часописи. Цео тај покрет се одликовао високим интелектуалним квалитетом. Међутим, идеолошке разлике су бивале све веће. Тако се формирала посебна струја у евроазијству која се звала – лево евроазијство коју је предводио један од прве четворице Пјотр Сувчински. Део Евроазијаца се надао да ће скретањем улево и показивањем симпатија према СССР-у успети некако да прогура евроазијске идеје и у сам СССР. Најрадикалнији у том смислу поред поменутог Сувчинског су били на пример Лав Карсавин, Дмитриј Свјатополк-Мирски и Сергеј Ефрон (муж чувене руске песникиње Марине Цветајеве).
Пјотр Сувчински који је био добар организатор и имао доста веза преузима на себе издавање новине „Евроазија“ које почиње 1928-ме године у Паризу. То је уједно био и детонатор блиског раскола у покрету. Новина се штампала у месту Кламар где су били штампарија и магацин са евроазијским књигама. У Кламару је и дошло до формирања већ поменутог левог радикалног крила Евроазијаца.
Уопште што се тиче састава људи који су припадали евроазијском покрету, треба разликовати три групе. У прву групу су спадали водећа четворка (касније тројка) Трубецкој – Савицки – (Флоровски) – Сувчински, као и интелектуалци, писци и публицисти који су им пришли у првом таласу. Другу групу су чинили људи који су пришли покрету 1922-ге године као што су били официри-монархисти који су дошли из круга генерала Врангела и Кутепова и други. У трећој групи су се налазили добровољни и недобровољни комунистички агенти из ОГПУ (НКВД), као и људи којима су ти агенти манипулисали као на пример поменути Сергеј Ефрон.
Важан детаљ у свим тим догађајима је била такозвана операција „Трст“. Шта је била операција „Трст“? Операција „Трст“ је била тајни пројекат настао у редовима руске беле емиграције који је требао да има војни карактер, а са циљем супротстављања комунистима у Русији. У тај пројекат је било укључено много емиграната, а међу њима и део Евроазијаца.
Међутим, агенти ОГПУ 1923-ће године успевају да се инфилтрирају у организацију „Трст“ и да полако формирају завереничку групу унутар евроазијског покрета која је требала да се бори против совјетске власти. План је био лукаво смишљен јер управо преко те групе неки Евроазијци су били намамљени да илегално путују у Совјетски Савез и да тамо стварају своје илегалне везе које су контролисали НКВД-овци.
Родоначелник евроазијства Николај Трубецкој је дуго трпео то стање у смислу настављања преписке са Сувчинским, али се и он оштро супростављао тим комунистичким скретањима. Читајући његова писма Сувчинском објављеним у књизи „Писма Сувчинском: 1921-1928“ види се тешко преживљавање свега тога. Трубецкој је покушавао и покушавао, али без већих успеха.
И он и Савицки почињу да указују да то о чему се пише у новини „Евроазија“ није евроазијство и после свега, веома разочаран, родоначелник евроазијства Николај Трубецкој напушта новину „Евроазија“.
Почетком 1929-те године Пјотр Савицки долази у Париз где се 17-ог јануара среће са Сувчинским и Карсавином. Он им тада јасно ставља до знања да је то што они раде отклон од евроазијства. Савицки пише меморандум у коме, између осталог, каже да је правац писања новине „Евроазија“ отклон од евроазијства и констатује да то и није евроазијство. Он каже да се то слаже са мишљењем већине Евроазијаца, а пре свега са мишљењем једног од водећих Евроазијаца бившег председника Евроазијског Савета Николаја Трубецкоја и да је његово демонстративно напуштање новине „Евроазија“ потез преко кога се не може олако прећи. На крају Савицки каже да је такво стање ствари у коме се протурају суштински неевроазијски погледи „противно закону и савести“.
Савицки је на крају тражио да се новина врати својим изворима. У јуну 1929-те године он растура „леве“ Евроазијце и формира нови организациони комитет у који улазе он, Алексејев и Клепињин. Евроазијско издаваштво се обнавља, а Сувчински и његова група бивају проглашени јеретицима. Савицки затим 1931-ве године организује конференцију у Бриселу после које се наставило са излажењем евроазијских новина. Ипак, као последица свих тих догађаја евроазијство из 1920-тих година свеједно није могло бити враћено.
Шта се десило са „левим“ Евроазијцима? Лав Карсавин се преселио у Литванију где је радио на Универзитету. Међутим, 1949-те године бива ухапшен од стране совјетске власти, осуђен за учешће у анти-совјетском евроазијском покрету и послан у гулаг Абез Коми где је и умро. Слична трагична судбина је задесила и Дмитрија Свјатополка-Мирског који је потицао из кнежевског рода Свјатополк-Мирски. Он је прешао пут од белог официра Антона Дењикина преко професора руске књижевности у Лондону до марксисте. 1931-ве године је ступио у комунистичку партију Велике Британије. Састајао се са Максимом Горким уз чију помоћ се 1932-ге године преселио у Совјетски Савез. Међутим, 1937-ме године бива ухапшен, оптужен за шпијунажу и послат у гулаг код Магадана где је и умро 1939-те године. Клепињин, Родзевич и Ефрон су постали агенти ОГПУ-а (НКВД-а) и почели да спроводе у Европи тајне акције у корист Совјетског Савеза. После једне од таквих операција – убиства Порецког-Рејса који је побегао из Совјетског Савеза на Запад, Клепињин и Ефрон су морали да побегну у Совјетски Савез. Када је тамо прешла и Ефронова жена Марина Цветајева убрзо су многи од њих били ухапшени од стране комуниста. Тако су, на жалост, личне трагичне судбине многих „левих“ Евроазијаца демантовале њихово идејно усмерење које је било у корист Совјетског Савеза, државе зла, која их је на крају и убила. Њихове судбине, као и чињеница да је евроазијство било забрањено у Совјетском Савезу, па чак и на академском нивоу, доказују да Совјетски Савез никада није спроводио било какаву евроазијску политику или геополитику јер геополитика је увек у функцији идеологије. Поред тога, све ово је доказ да Стаљин никада није био никакав Евроазијац, јер је управо за време његове власти послат у смрт велики број „левих“ Евроазијаца.
А шта се десило са Николајем Трубецким и Пјотром Савицким? Николај Трубецкој одлази у Аустрију где ради као професор лингвистике светског гласа. После доласка нациста на власт потпада под истрагу што га веома погађа и с обзиром да је био слабијег здравља одлази у бобницу где умире 1938-ме године. Пјотр Савицки је живео у Прагу, али после његовог заузећа од стране совјетске армије 1945-те године, иако је учествовао у анти-нацистичкој пропаганди, бива ухапшен и авионом пребачен у Москву где је био осуђен на вишегодишњи затвор. По изласку из затвора враћа се у Праг где је живео од превођења. 1961-ве године опет бива ухапшен од стране органа безбедности комунистичке Чехословачке, али убрзо бива пуштен после залагања јавног мњења (посебно му је помогао британски мислилац Бертранд Расел). Измучен, умире 1968-ме године у време „Прашког пролећа“. До краја живота је остао веран својим евроазијским позицијама.
И управо је Пјотр Савицки био тај који је пренео штафету евроазијства новим генерацијама. Он је био у контакту са историчарем Лавом Гумиљовим, иначе сином познатих руских песника Николаја Гумиљова и Ане Ахматове, који је живео у СССР-у. Лав Гумиљов је био заиста значајна карика која је спојила Евроазијце емигранте и нову генерацију Евроазијаца која се појавила после распада СССР-а. И Лав Гумиљов је, такође, био хапшен од стране совјетског режима и провео је једно време у затворима. Његове идеје никада нису биле уважаване у СССР-у. Тек пред краја живота када се назирао распад СССР-а, о њима је почело да се говори. Лав Гумиљов је био изузетно плодан писац. Најпознатији је као креатор теорије етногенезе и пасионираности. Данас Лава Гумиљова цитира и сам Владимир Путин.
Евроазијска идеја и идеја Свете Русије
Као што смо већ рекли евроазијска идеја се појавила у круговима руске беле емиграције после Октобарске револуције. Крвави бољшевички преврат и нови услови живота ван домовине чинили су то време бременито тешкоћама и разним искушењима. У том привременом али тешком слому једне велике цивилизације, руске, умни људи у емиграцији су покушавали да осмисле путеве изласка из таме, то јест да нађу историјску самоспознају руског народа. Неки од њих, као на пример Иван Иљин, Георгиј Федотов и Антон Карташјов су развијали идеологију засновану на идеалима Свете Русије, док су други као на пример Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгиј Вернадски и Пјотр Сувчински развили потпуно нову евроазијску идеологију. Шта је било заједничко за ове људе? Били су Руси и били су православци. Али су се, ипак, идеолошки разишли. Свакако да нису били непријатељи, али су имали различите концепције развоја будуће слободне Русије. Тако се поставило питање „Евроазија или Света Русија“. Такав назив управо и носи књига, која представља докторску дисертацију Александра Антошченка, а која је издата 2003. године. У књизи „Евроазија или Света Русија“ се детаљно разматрају погледи тројице Евроазијца Николаја Трубецкоја, Пјотра Савицког и Георгија Вернадског и погледи двојице заговорника Свете Русије Георгија Федотова и Антона Карташјова. У сложеним разматрањима погледа ове петорице великих руских учењака, поред разлика које се пре свега тичу угла посматрања на руску историју уопште, а где Евроазијци, као што смо раније напоменули, уводе сасвим нови поглед на њу, то јест поглед са Истока при чему се много више пажње придаје утицају источних култура на историју Русију, а пре свега културе Џингис Канове претежно номадске империје (Златне Хорде), било је и доста заједничких елемената. По нама кључни заједнички елемент обе концепције је било управо – православље. И то је тачка око које ћемо се задржати да би оправдали наше мишљење да евроазијска идеја и идеја Свете Русије нису у супротности.
Тако на пример један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду „Евроазијство“ пише следеће: „Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске Православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…“.
1920-те године, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило поменуто одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД-а под називом „Операција Трст“. Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална анти-бољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији „Трста“ 1927-ме године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД-а под маском „совјетских Евроазијаца“. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијим Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937) који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог Архијерејског Сабора РПЦ 1997-ме године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце на борбу за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937-ме године када је Стаљин био на власти.
Да ли је још неки руски Светитељ подржавао евроазијство? Јесте. На пример један од највећих Светитеља Русије Свети кнез Александар Невски је био у невољи да бира да ли да се бори против Запада или Истока и изабрао је да се бори против Запада, то јест тевтонских витезова које је поразио у чувеној бици на Чудском језеру, а са Монголо-Татарима је ушао у савез и то ни мање ни више него је пристао да буде усиновљен тадашњем владару Златне Хорде Батију. Тако је Свети Александар Невски јасно одредио ко је за православну Русију већи непријатељ, а то је био – Запад. Наравно да се то тада није звало евроазијска политика, али је она у суштини и идеолошки и геополитички то била.
Такође, данас неки који нису довољно информисани мисле да је суштина евроазијске идеје у сарадњи са муслиманима. То није у потпуности тачно. Суштина евроазијске идеје је у очувању самобитности свих култура које нису европске, а које су се пре свега развиле на просторима Евроазије. А на просторима Евроазије као већинске постоје православна, исламска и будистичка култура. Према томе, евроазијска идеја се односи на очување самобитности свих култура, а то значи и православне и муслиманске и будистичке и других, а које агресивна европска романо-германска култура тежи да потисне или уништи да би она заузела њихово место. А оно што је данас реалност је да у оквиру различитих модалитета евроазијских интеграција имамо да су у савезу неке већински православне и неке већински муслиманске земље. Ради се о слободном избору народа ових земаља који у евроазијској идеји и евроазијским интеграцијама виде своју будућност. И то је управо једно и то врло моћно пројављивање идеје вишеполарног света.
Да поновим још једном класични Евроазијци су посебно место посветили православљу, али не унижавајући друге религије. Наравно, за нас православље није само једна од религија, већ је то Откровење Истине о животу и свету, али то не значи да не можемо живети на пример са својим комшијама муслиманима у Србији или Руси са својим комшијама муслиманима и будистима у Русији и на просторима Евроазије. Можемо. И тако се у Русији вековима живело и данас се живи.
Из овога се види да евроазијска идеја уопште не треба да буде посматрана као супротстављена идеји Свете Русије. Евроазијска идеја уопште не смета идеји Свете Русије, јер се православље данас у Русији снажно развија управо у оквиру евроазијских интеграција. Такође они који исповедају ислам и будизам имају потпуну слободу вероисповести и то је добро. Људи су слободни, али закон, то јест други људи морају да се поштују. И тако се данас и живи у Русији.
Ово је нормалан пут развоја са очувањем своје традиције, али без мржње према другим традицијама. При томе нема никаквог насилног или вештачког мешања традиција или „мелтинг пота“, то јест примене Западног принципа „из мноштва једно“, већ се користи принцип „из мноштва мноштво“ где се народи сложно противе Западном једноумљу и агресији остајући у својим традицијама.
Савремене евроазијске интеграције
Савремене евроазијске интеграције нису безалтернативне. То значи да нико не притиска и не условљава потенцијалне земље чланице да оне морају да уђу у процес интеграција. Наравно да се воде преговори у којима се разговара о предностима и модалитетима чланства, али се земљи потенцијалној чланици оставља да слободно донесе коначну одлуку.
Као почетак савремених евроазијских интеграција узима се март 1994-те године када је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев на Универзиету Ломоносов у Москви иступио са рефератом „Пројекат о формирању Евроазијског Савеза Држава“. Идеја је у то време наишла на скепсу, али ево данас видимо да се Евроазијски Савез убрзано ствара.
Модерне евроазијске интеграције се заснивају пре свега на економским и безбедносним основама и Русија данас званично води евроазијску политику.
Најважнији облици евроазијских интеграција су:
1) Царински савез (Русија, Белорусија и Казахстан; до краја године треба да им се прудружи Киргизија која је већ предала молбу за учлањење) као економска компонента. Од 2015-те године Царински савез ће прерасти у Евроазијски Економски Савез.
2) ОДКБ или Организација Договора о Колективној Безбедности (Русија, Белорусија, казахстан, Киргизија, Јерменија и Таџикистан) као војна компонента.
Овде се поставља питање односа евро-атланских интеграција, то јест Европске Уније и евроазијских интеграција. Европска Унија је отелотворење једнополарног света. Једнополарни свет данас је свет замишљен да буде предвођен великом коалицијом САД, Европске Уније и њихових сателита. Та велика коалиција има империјални карактер, то јест постоји центар моћи који диктира и моделује понашање од центра у потпуности зависне периферије, то јест земаља доминиона и протектората. Главне одлике једнополарног света иначе, а посебно оваквог како су га замислили САД и Европска Унија су – једноумље и мање или више отворена брутална тиранија која је све мање заогрнута хуманитарним мотивима. Данашњи једнополарни свет предводе романо-германски народи који мисле да цео свет треба да следи њихов модел развоја.
Евроазијске интеграције су практичан одговор на изазов једнополарног света. Стварање Евроазијског савеза значи формирање новог пола моћи у свету којим се аутоматски прелази у режим вишеполарног света, а којим се разбија монопол владања коалиције окупљене око САД и Европске Уније. Овде је важно да се каже да у контексту стварања вишеполарног света своју улогу игра и већ поменути форум земаља БРИКС, али БРИКС није интегративни процес, већ управо форум земаља. Интеграције значе виши степен узајамног дејства, а то значи и већу сигурност земаља чланица. Зато би за Србију боље биле евроазијске интеграције, али ми треба максимално да подржимо и БРИКС.
Шта није Евроазијски Савез?
Евроазијски Савез није СССР 2.0. Евроазијски Савез није руски империјални пројекат. Евроазијски Савез није масонски пројекат. Евроазијски Савез није исто што и Европска Унија, мада користи нека добра искуства у стварању Европске Уније, али и одбија да понови многе грешке Европске Уније. Тако на пример госпођа Татјана Валоваја, министар за основе правце интеграције и макро-економију Евроазијске Економске Комисије каже да за Евроазијски Савез брзо привлачење нових чланица неће бити приоритет управо због негативних искустава које је у вези са тим имала Европска Унија. Много је важније да се детаљно размотре све позитивне и негативне стране које би потенцијална земља чланица имала од евроазијских интеграција, него њено брзо учлањење са циљем ширења политичке и економске моћи.
Још једна врло важна ствар по којој се Евроазијски Савез разликује од Европске Уније је питање очувања идентитета и самобитности народа који улазе у интеграционе процесе. Док је у Европској Унији на делу принцип ИЗ МНОШТВА ЈЕДНО који доводи до постепеног губљења националног идентитета и самобитности појединих народа и њиховог претварања у аморфну масу либерализованих потрошача, а који уствари чине народ Новог Доба, евроазијска идеја се служи принципом ИЗ МНОШТВА МНОШТВО, који управо поставља очување идентитета и самобитности народа као врхунски задатак. Колико људи на пример зна за народ на северу Европе који се зове Скољти, а који води огорчену борбу за опстанак као народ у оквиру Норвешке? Иако Норвешка није чланица Европске Уније случај је индикативан. Или пример Лужичких Срба у Немачкој који су у великој мери асимиловани. За разлику од Европске Уније и Европе уопште, у Русији данас живи велики број народа који није изгубио свој национални идентитет и самобитност. Ти народи у оквиру Русије имају чак и своје организационе јединице, то јест републике као на пример Татари, Коми, Бурјати и Башкири у истоименим републикама.
Дакле, принципи на којима се ствара Евроазијски Савез ГАРАНТУЈУ очување националног, религиозног и културног идентитета народа који улазе у њега. Тај врхунски принцип се не налази само у премисама савременог евроазијства, већ и класичног евроазијства из 20-их и 30-их година прошлог века. Тако на пример један од познатих Евроазијаца из тог времена, Калмик по националности, Еренжен Хара-Даван који је као избеглица после Октобарске револуције живео у Београду у Југославији је рекао: „Програм Евроазијаца не ставља све народе под општи руски калуп који би их обезличио: он даје право и могућност свакој нацији Евроазије да развија своју индивидуалну националну културу као део опште наднационалне евроазијске културе – уколико је букет састављен из више разних цветова, то је он шири и ароматнији.“
Овде је још важно напоменути и то да земље чланице које учествују у евроазијским интеграцијама не деле екстремно либералне ставове Европске Уније у вези са људским правима. То се пре свега односи на једнополне бракове (Русија и евроазијске земље су против) и на однос према слободи изражавања који није безграничан (пример рок групе „Пуси Рајот“ у Русији), већ се поштује већински традиционални морал.
Евроазијске интеграције и савремено евроазијство поред свог усмерења ка вишеполарном свету које им даје одбрамбени и конкурентски карактер према евро-атлантизму имају као и свака идеологија која претендује да има глобални значај и своју дружељубиву и за партнерство отворену црту. Савремено евроазијство је искрено пружило руку Европској Унији са понудом економског обједињавања од Атлантика до Тихог океана на општу корист, али је та рука остала да виси у ваздуху. Најбољи пример за однос Европске Уније према евроазијским интеграцијама одсликава недавно изражен став њеног председника Хермана Ван Ромпеја који је у току своје посете Виљнусу (Литванија) изјавио да не разуме суштину стварања Евроазијског Савеза. Представник романо-германске цивилизације „не разуме“ суштину стварања Евроазијског Савеза који предводи Русија! Итекако разуме, а што се најбоље види у уцењивачком односу Европске Уније према Украјини где Европска Унија децидирано одриче Украјини да може да буде и члан Европске Уније и Евроазијског Савеза. Ту је и позната изјава Хилари Клинтон да САД сматрају стварање Евроазијског Савеза непријатељским пројектом.
Место Србије у евроазијским интеграцијама
По нама је дошло време да се у Србији формира српска источњачка/евроазијска идеологија са пет компонената, а то су идејна, историјска, политичка, економска и културна. У идејне изворе српског источњаштва из којих црпимо надахнуће и политичку логику спадају поједина дела Светог владике Николаја Велимировића. На пример „Речи о Свечовеку“:
„Тешко теби, Европо, теби нероткињо пророка.
Да је дух мој, Дух Свети, што од Оца исходи, ходио хиљаду година за чопором дивљих свиња, заиста чопор дивљих свиња покрстио би се до сада духом и истином, и место чекиње свила би порасла по њему. А теби је душа обрасла чекињом због дивљег бежања од мене.
Затворила си врата за мене, и мир, који сам ти понудио, одбила си. Зато узимам назад мир свој, и идем да куцам на друга врата. Док не нађем гостопримства миру моме.
Ту застаде Свечовек. Јер му грло и срце навреше сузама. Ваистину, и грло и срце!
И навезе се Свечовек на лађу, што пловљаше Тихим Океаном.
И лице Његово лучезарно беше окренуто к Азији.
?
И беше ноћ; и беху звезде на небу.
А маги азијски испитиваху звезде, и с узбуђењем великим смотрише нову звезду, која им наговести – повратак Цара из прогонства.“
Ту су и нека дела Јована Цвијића („Балканско полуострво и јужнословенске земље“):
„Важна улога коју је Балканско Полуострво играло у развитку цивилизација произилази, дакле, већим делом из његовог положаја и географске природе области и егејских острва, из морфолошких особина које ми називамо евразијским.“
„Али су карактер византијске државе и византијске цивилизације били, исто тако као и Хришћанство, и то великим делом, источњачког порекла; њихови најистакнутији грађани долазили су, једни из Предње Азије, други са Балканског Полуострва. Као и у ранијим цивилизацијама егејског басена и у византијској цивилизацији се огледао посреднички евразијски карактер ових области.
Са азијског и афричког Истока произашле су неколике од најдубљих инспирација и највеликодушнијих осећања и мисли које су измениле човечанство. Оне су добиле свој најсавршенији облик и потпун развитак на егејским обалама Балканског Полуострва.“
Ту је, наравно, као незаобилазна идеолошка компонента и српско пост-византијско наслеђе.
У историјске догађаје који потврђују оправданост идеје Србије на Истоку спадају на пример сеобе Срба из Аустро-Угарске у царску Русију половином 18-ог века и оснивање области Славјаносербија и Нова Сербија у источној Украјини.
Главни политички извор је поука коју треба да извучемо после 200 година малтретирања на овај или онај начин од стране Запада, а пре свега од стране Европе, а посебно догађаји из последњих 20-ак година. Треба да кажемо – Доста! Време је за спасоносни заокрет ка Истоку и Русији – Евроазији (термин који је увео један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки).
Економски извори српске источњачке идеологије су прагматичне природе, јер на огромним просторима Евроазије нас чекају сировине, енергенти и велике шансе за дугорочне послове, а то значи и радна места. Као доказ овоме имамо данас велику српску популацију у Русији која се константно повећава, а којој припада и аутор овог текста. Русија и Евроазија данас економски брзо напредују и сматрамо да је животни интерес Србије да се прукључи овом врењу.
Културни извори су на пример песме Ивана В. Лалића из његовог византијског опуса и „друга књига сеоба“ Милоша Црњанског.
Што се тиче практичних модалитета уласка у евроазијске интеграције Србији данас није неопходно да се и физички граничи са земљама које тренутно чине Царински Савез (Русија, Белорусија и Казахстан). Двадесет први је век. Све врсте комуникација су одлично развијене. До Москве сте за два и по, три сата авионом. Имамо и електронске мреже за финансијске трансакције. Па не путује се у Русију накоњима. Поред могућности путовања у Русију авионом и сувоземним путем преко неколико земаља, ми сматрамо да максимално треба искористити оно што већ имамо, а то је река Дунав и њен међународни статус. Преко реке Дунав Србија има директан излаз на Црно море, а преко Црног мора директан приступ Русији и Евроазији. Ми смо за стварање српске црноморске флоте која би била изграђена у Србији (имамо бродоградилишну индустрију), а која би била укотвљена у некој румунској и/или бугарској луци. Наравно, ствар је политичког договора између Србије и Румуније и/или Бугарске да се оваква идеја оствари.
Огромни простори Евроазије пружају практично неограничене могућности за развој економије. Основни интерес Србије би овде био да учествује у економском култивисању ових простора. То значи да би српска предузећа могла самостално или као партнери/суизвођачи радова да учествују у великим развојним пројектима у Евроазији. Поменимо ту само руско освајање севера и Арктика, развој руског далеког истока и пројекте развоја у Централној Азији. Ту је наравно и продаја српских производа свих врста у евроазијским земљама, а посебно прехрамбених који би омогућили препород српске пољопривреде и обнову српског села. Како смо већ рекли са данашњим нивоом развоја комуникација неимање заједничке границе не представља скоро никакав проблем. Ту имамо два примера који нам дају за право. Први је пример Калињинградске области која је правно у саставу Руске Федерације, али територијално нема заједничку границу са матицом, то јест представља ексклаву у односу на Русију. Калињинградска област, такође, није баш у пријатељском окружењу. Око ње су Пољска и Литванија, обе чланице Европске Уније и НАТО пакта. И како ове чињенице утичу на Калињинградску област? Па ништа посебно негативно се ту не дешава. Живи се у Калињинградској области. Неко ће да каже да Калињинградска област има излаз на море. Има и Србија преко Дунава излаз на Црно море. Неко ће опет да каже да је Калињинградска област ипак у саставу Русије. Јесте, али сам механизам постојања територије која се не граничи са матицом значи да постоје модалитети интеграције.
И ту сада долазимо до другог примера који је за нас, можда, још бољи, а то је Јерменија. У Јерменији која је, иначе, прави руски савезник јер је пуноправни члан ОДКБ, такође је једно време ишла иста прича да је непостојање заједничке границе са земљама Царинског савеза чињеница која у старту негира могућност њеног учлањења у Царински Савез. И Јерменија се, такође, налази у не баш пријатељском окружењу, то јест око ње су Азербејџан, Грузија и Турска. А онда се појавио први човек Колегијума Евроазијске Економске Комисије Виктор Христенко и рекао све ово што смо већ поменули око нивоа комуникација у данашњем свету које омогућавају Јерменији да буде пуноправни члан Царинског Савеза. И данас су већ увелико у току консултације тимова Царинског Савеза и Јерменије који разматрају модалитете сарадње.
И да закључимо. Евроазијски Савез је отворени интеграциони пројекат у који добровољно ступају државе из заједничких интереса без обзира на нацију и веру. Који су то интереси? То су економски, безбедносни и културни интереси.
Српски економски интерес је од првокласне важности. За разлику од Европске Уније која је зависна у ресурсима, то јест сировинама и енергентима и која је презасићена производима и са тиме повезаном великом конкуренцијом где се, углавном, купују већ познате марке и где је врло тешко се пробити, Евроазија, где такође постоји конкуренција, али много мања и са мање бесмислених правила него у Европској Унији, са великом територијом на којој треба или из почетка или даље развијати инфраструктуру и коју треба насељавати, представља велику шансу за некога ко има осмишљену стратегију и ко хоће да ради.
Српски безбедносни интерес је више него јасан. Србија не може повратити Косово и Метохију и не може остати војно безбедна у будућности као војно неутрална земља. Србија треба да постане пуноправна чланица ОДКБ и да крене у јачање својих оружаних снага по руском моделу. Војна неутралност се показала као опасан пут. Сви знамо како су као војно неутралне земље прошли Југославија, Ирак, Либија… Војно неутрална земља данас не значи ништа друго него могућност да светске силеџије ако им се нешто не свиди дођу и бомбардују је и окупирају или тамо поставе своје марионете.
Српски културни интерес је да се повеже са државама које спадају у пост-византијску цивилизацијску сферу са којима дели заједничке вредности, као и могућност да прошири своје везе са за њу релативно новим, али блиставим источним цивилизацијама.
