Не знам да ли сте приметили, лаж је, изгледа, постала уобичајена појава у нашем друштву. Не мислим само на жуту штампу, која лажи производи и од њих живи, него уопште, на све што нас окружује, од лажних података о свету у коме живимо, преко лажног представљања великог броја људи који нас окружују, до лажних обећања политичара на које смо, некако, већ навикли. У вредносном смислу, у овој земљи лагати више не представља нарочити прекршај, преко тога се прелази као преко не тако битног догађаја. Лаж је на тај начин добила, ако не легалитет, онда сигурно легитимитет.

Када угледам неког сиромашка који пажљиво чита неку од оних одвратних новина за залуђивање, не могу на њега да се наљутим или да га осудим. Човек који у џепу стиска тих неколико страница измишљотина са малигним садржајем лаж прихвата као утеху за свој неиздрживи живот. Чак ако и зна о чему се ради, такав читалац прима лажи као веродостојне чињенице, јер са истином не би знао како да дочека сутрашњи дан. Измишљотине, које често оптужују и прљају невине људе, за њега представљају поуздани доказ да постоји неко ко је крив за очајну ситуацију у којој се налази. А тај, занимљиво, никада није неко из власти.

Уколико бих покушао да ово, свакако нездраво стање свести некако растумачим било би најбоље да то учиним из угла посла којим се бавим. Пробаћу, стога, да феномен лагања објасним на примеру сјајног филма „Лажов Били” из 1963, британског редитеља Џона Шлезинџера („Дарлинг” 1965, „Поноћни каубој” 1969, „Маратонац” 1976, и остали).

Главни јунак Били Шнајдер, млади човек који са родитељима и баком живи у неком енглеском провинцијском градићу, запослен је у локалном погребном предузећу и има вереницу коју не воли. Тачније, има две веренице које подједнако не воли и један прстен који путује са руке на руку обе несрећне девојке, све до тренутка док се његова наивна превара не открије и док не пукне брука. Али, то је само једна у низу немогућих ситуација у које Били запада због измишљотина које сеје око себе, покушавајући да на тај начин усклади сиву реалност у којој живи са светом маште којим је опседнут.

Његов невероватни имагинарни свет пружа му могућност да буде све што пожели, од писца до председника измишљене земље Амброзије у којој је, осим што је владар, и све остало: војсковођа, шеф полиције, обичан војник и слично. По Амброзији се креће и фантом, привид, визија прелепе девојке чије постојање, дакако, Били узима здраво за готово. Он, дакле, живи апсолутно нереално, на премисама заснованим на небулозама, а покушај да све то усклади са свакодневицом води га у озбиљну патологију лагања.

После открића да има две веренице, Били упада у вртлог сопствених измишљотина, а круг оних који су свесни да је пред њима тешки лажов почиње да се затвара. Доведен у ступицу, Били решава да побегне. Али не из лажи, већ управо супротно – у њу! Купује карту за воз који ће га са његовом измишљеном лепотицом одвести из провинције у Лондон, град у коме ће умети да цене његове разноврсне способности! Долази на станицу, његова драга га тамо чека и све изгледа као да ће доћи до срећног завршетка.

Ипак, у последњем часу долази до обрта у коме Били схвата како је живети од илузија просто – немогуће. Опструира сопствени одлазак и најзад, наоко случајно, а у ствари сасвим намерно, закасни на воз. Његова непостојећа драга одлази, смешећи му се кроз прозор вагона, јер илузија не може да се наљути на свога творца. Били се враћа у свој дом, међу људе који ће га волети упркос томе што је болесни лажов.

Тумачење лагања као широке друштвене појаве свакако је посао за неког стручнијег од мене. „Лажов Били” нам саопштава нешто у исто време крајње једноставно, али и основно: свет саздан на лажима је неминовно осуђен на пропаст. Нема те измишљотине на чијим темељима може опстати било чији пројект, било каква грађевина. Увек се на крају испостави да се ради о кули од карата. Узгред, политичким пројектом заснованом на лажи, чији је резултат наказа која прождире све, па и њене творце, бави се и изузетна америчка телевизијска серија „Кула од карата”.

На крају крајева, непрекидно лагати ужасан је притисак на душу самог лажова. Стална мобилизација да се исправе разне нелогичности, погрешни подаци и провидне конструкције доводе лажова у неуротично стање које кад-тад почиње да инклинира душевни поремећај. Једноставно, лажов не може више да носи терет који је себи натоварио на леђа и почиње да полако под њим посрће. Као сироти Били Шнајдер…

(Политика)

Oznake: Goran Marković, laž, Srbija