Pročitaj mi članak
Време је да Србија правилно разуме предрасудама оптерећену историјску улогу Милана Стојадиновића.
Историју Србије у последња два века можда најбоље описује чињеница да је ретко који њен владар свој живот завршио у миру, природном смрћу, у својој земљи. По правилу су или убијани или терани у прогонство да тамо окончају свој живот у забораву. Једно могуће објашњење указивало би на ратоборну популацију Србије која не поштује превише институције и ауторитете, те је стога склона насиљу и насилним сменама власти. Друго такође занимљиво разјашњење указивало би на изванредно значајан геостратешки положај земље, која је веома важна у дефинисању односа великих сила у овом делу света, које стога овде не трпе аутохтону власт способну да уведе озбиљну политичку организацију и поредак.
Отуд су управо ове највеће силе веома склоне да подстакну насилне смене власти, када актуелни владар ради нешто што суштински угрожава њихов интерес.
Било да прихватамо прво, друго или неко комбиновано објашњење, Милан Стојадиновић показује се као парадигматична личност у овом српском континуитету несрећа и ломова. Након три и по године проведене на месту председника краљевске владе и министра спољних дела, преко ноћи је смењен, затим противправно интерниран, иако је био народни посланик, и након годину дана интернације противуставно прогнан из земље, да се у њу никад више не врати. Након више од седам година британског интернирања на Маурицијусу, отишао је у Аргентину, у којој је преминуо и сахрањен 1961. године.
Милан Стојадиновић никада није осуђен, па у његовом случају није покретана званична иницијатива за рехабилитацију. Но у генералној перцепцији јавности, још увек је доминантна одлука о корупционашу и фашисти, коју је створила популарна комунистичка историографија. У имагинацији просечног Србина, Стојадиновић и даље оличава стереотип германофила који је у филму Ко то тамо пева осликао Данило Бата Стојковић: лик који је „пљунути“ Стојадиновић стално хвали немачке производе („Ди бесте, ди бесте. Немачка медицина је најбоља медицина“), и прижељкује да они дођу јер би се „коначно знао ред и дисциплина и знало би се шта ко ради“. Овај стереотип у сваком случају треба испитати и показати разлоге за вођење спољне политике какву је он спроводио.
ПУТЕВИ ИЗЛАСКА ИЗ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ
Интересовање за Стојадиновића и доба његове владавине по природи ствари морало би да расте у контексту велике светске економске кризе, у чијој сенци живимо већ пет година. Он је постао министар финансија пет година после избијања велике кризе из 1929. године, да би до 1935. покушавао да тражи реалне путеве за излазак из економске кризе и решавање економских проблема. Наша земља има огроман јавни дуг, велики буџетски дефицит и катастрофалан спољнотрговински биланс. У најмању руку интересантно је погледати шта је у сличним временима радила влада, на чијем је челу био Стојадиновић.
Иако је тачно да је Стојадиновићев антикомунизам суштински прагматичне природе, за разлику од кнежевог који је био есенцијалне нарави, он је имао велику улогу у низу питања и одговора које су се тада доносиле. Комунизам је за Стојадиновићеву владу представљао велики проблем и због унутрашњих социјалних и националних проблема, али и због спољашњих притисака СССР па и фронтовске Француске. С друге стране, нису толерисане ни екстремне антикомунистичке снаге (углавном припадници љотићевских кругова), које су гајиле претеране симпатије за Немачку и њене идеолошке погледе. Стога би тек детаљно истраживање архива могло да расветли стварну природу односа Стојадиновићеве владе према комунистима, њиховој пропаганди и деловању.
Кад је у питању материјал о „аргентинском раздобљу“, најзначајније што се релативно скоро појавило јесу документа која се налазе на порталу www.27mart.com. На основу овог материјала се уНовостима још 2005. у деветнаест наставака појавио фељтон Милан Стојадиновић у тајном архиву Удбе, који су потписали Вељко Лалић и Угљеша Балшић. Однедавно је у два ПДФ фајла на порталу доступан сав материјал, који се састоји од транскрипта или преписа изворних докумената. Читање тог материјала даје нешто другачију слику од прилично малициозне интерпретације која је у фељтону понуђена.
Милан Стојадиновић, треба то нагласити, последњи је изданак континуитета изградње модерне српске државности, у којој је планирање и стварање елите ишло систематски. Син једног од угледнијих оснивача Радикалне странке, он је заправо био њено дете, неко ко је деценијама припреман за задатке које је касније преузео. И током школовања боравио је у иностранству, учећи језике, да би после одбране доктората о немачком буџету провео неколико година на усавршавању у финансијским институцијама Француске, Британије и Немачке. У високо друштво Париза уводио га је Миленко Веснић, а лондонским круговима представљао Чедомир Мијатовић. Каријеру је, међутим, након свега тога започео као обичан писар у министарству финансија, да би након десетак година, пролазећи кроз администрацију изнутра, постао министар финансија у Пашићевој влади.
ПОСТАВЉАЊЕ МОДЕЛА НЕУТРАЛНОСТИ
Још тада је стекао ореол веома способног финансијског стручњака, који је доста урадио да се створи адекватна пореска основа за самоодрживо финансирање нове државе. Но у исто време кренуле су и гласине о томе да је ту способност користио и за нелегитимно поправљање сопствених финансија. Иако је касније обављао низ лукративних привредних активности у банкарству и у другим секторима, остао је утисак да је огромно богатство великим делом повезано са употребом политичких позиција.
Стојадиновић је био енергичан човек, велике снаге и личне харизме. Током двадесетих бавио се банкарством, публицистиком, предавањима на Универзитету, берзанским пословима и многим другим јавним и пословним активностима. У врхове политике вратио се 1934. као министар финансија, да би већ следеће године уз подршку кнеза Павла преузео место премијера и министра спољних дела. Водио је веома успешну економску и спољну политику. У унутрашњим пословима највећи нагласак је ставио на опоравак привреде. Решавао је питање сељачких дугова, знатно повећао спољну трговину остварујући суфицит, уравнотежио је државни буџет и покренуо индустрију. У спољној политици, заједно с кнезом Павлом, поставио је модел неутралности и држања ван сукоба великих сила. Потписао је низ важних споразума са суседима, смањујући притисак Италије и Бугарске, а посебно је радио на изградњи прагматичних односа с Хитлеровом Немачком, која је била највећи трговински партнер, али и највећа потенцијална опасност.
Током 1938. док се он спремао за изборе, увелико му се иза леђа припремала смена. Кнез Павле је у договору с високим круговима у Лондону припремао споразум с Хрватима и смену Стојадиновића као неопходан услов за то. Следи затим годину дана његовог опозиционог рада, обележеног оснивањем Српске радикалне странке, којом напада Споразум о Бановини Хрватској, те владу Драгише Цветковића, и тражи стварање српске бановине. Почетком 1940. бива ухапшен, и затим у интернацији на Руднику, поред Ужица и на Палама проводи око годину дана. Пред југословенско потписивање Тројног пакта 18. марта изручен је Британцима и одведен на острво Маурицијус, где ће провести следећих седам година.
У ПРОГОНСТВУ
Живот на Маурицијусу био је прилично лагодан (све основне потребе покривали су Енглези, могао је да игра голф, сретао се редовно са свим значајним људима на острву, а почео је и да се бави сликањем), но не треба заборавити да је све време страховао за породицу и пријатеље, о којима је добијао врло мало вести. Највећи део записа из дневника, који је после његове смрти средио и објавио брат Драги, заправо је својеврсна хроника Другог светског рата преко вести које је Стојадиновић слушао на различитим радио-станицама, обогаћена његовим размишљањима и сећањима на поједине актере. Тек од августа 1945, након промене власти у Британији, у игру улази и нова димензија, рад на ослобађању. О томе сазнајемо захваљујући раду професора Љубодрага Димића Одлазак са Маурицијуса: Британци и Милан Стојадиновић 1945‒1948.
Дневничка забелешка од 28. јула: „Овдашњи лист преноси вест да су сви политички затвореници у Енглеској, Ирској, Индији итд. пуштени на слободу. Само мене још држе интернираног а да ми уопште нису рекли ради чега се тако поступа са мном“.
Шестог августа, дан након што је добио писмо од Драгог из Вајлера у Баварској, Стојадиновић записује: „Локални листови преносе вест из Београда да је маршал Тито објавио општу амнестију за све политичке кривце. А како је и у Енглеској укинуто важење свих изванредних закона о политичким интернацијама, то сматрам да сам, са правне тачке гледишта, већ слободан и да само недостаје формална званична потврда. У међувремену, 2. августа, обратио сам се и новом председнику британске владе Клименту Атлију“.
Он надаље износи основне црте тог писма, које почиње речима: „Драги господине, ја сам био интерниран врло нелегално на више од четири године на Маурициусу. Ја захтевам: реституцију моје слободе и да поново будем спојен са својом породицом“.
Димић у помињаном чланку наводи детаљно елементе овог писма, очито пажљиво стратешки састављеног, с намером да писца представи као жртву унутрашњих игара у Југославији и као неког чија је политика увек била пријатељска према Британији. Након темељног образлагања своје политике и свог правног положаја, он за сваки случај додаје: „Уколико сам и направио неку грешку, пет година интернације и егзила, адекватна је казна“.
Ово писмо још дуго није било достављено на своју коначну одредницу, а питањем Стојадиновић почела је да се бави колонијална управа, односно британска бирократија. У периоду јул-август исте године, на релацији Лондон–Маурицијус‒Београд, уследило је преиспитивање околности под којима је Стојадиновић интерниран 1941. године. У преписци је, наиме, учествовао британски посланик у Београду, Ралф Стивенсон. Ту се посебно истиче чињеница да је Стојадиновић био најопаснији потенцијални немачки квислинг на Балкану, чије су ослобађање током интернације у Југославији Немци више пута захтевали, неко ко није постао квислинг само зато што није имао прилике.
„СЛУЧАЈ У РАЗМАТРАЊУ“
У расправи се с једне стране закључује да Стојадиновића не треба изручити Југославији, ако би Влада нове Југославије то тражила, али високи функционер Форин офиса Сарџент указује на то да пре његовог отпуштања треба консултовати власти САД и СССР. Након првобитне одлуке да се Стојадиновић у неко догледно време пусти, током октобра је због усложњавања међународне ситуације предложио да се разматрање одлуке о пуштању одложи за шест месеци, а да министар Бевин консултује Совјете и Американце.
Од 22. јуна 1945. Августа Стојадиновић се налазила у Риму и отпочела притисак према Британцима за Стојадиновићево ослобађање. Ускоро им је омогућена редовна комуникација телеграмима, што им је помогло да координирају заједничке напоре. Но, случај Стојадиновић је поново узет у разматрање тек јуна 1946. године. Он сам је претходну годину завршио у великој нервози, дубоко свестан шта значи бирократска формулација да је „случај у разматрању“: „Нова влада, разуме се, није упућена у појединости мог случаја; то сад неки чиновник проучава, без много журбе, према освештаном обичају таквих установа у целом свету. ’Не пренаглити’ – то је основно начело сваког доброг дипломате!“
Он види да његов случај почиње да добија апсурдну ноту, па записује: „Читам у овдашњем листу вест да су америчке окупационе власти у Немачкој пустиле на слободу све заробљенике старије од 50 година. Ја испуњавам услов у погледу година, али нисам ни Немац, ни нациста, нити сам се борио с пушком у руци против САД и њених савезника, иначе бих и ја сада био на слободи! Шалим се, али стварно, мој случај је такав, да је тешко не написати сатиру“…
Доста је занимљив запис од 11. децембра, у коме поводом Августиних жалби да су у очајном финансијском стању Стојадиновић бележи: „Нажалост, као што сам јој одговорио, ја нисам у могућности да им помогнем. Немам никаквог прихода нити фондова на страни, противно општем веровању. Имао сам поверење у своју земљу, у њену будућност па и у валуту. Никад ми није падало на памет да склањам ’беле паре за црне дане’ у страној монети и у иностранству“.
Ово заиста одудара од мишљења које су сви, укључујући и Енглезе, имали ‒ да је Стојадиновић чак и за размере Балкана био велики корупционаш, који је склонио у иностранство велике своте новца. То ће за све осим за припаднике његове породице и до данас остати једна од највећих тајни. Као што ћемо видети и по извештајима Удбиних агената, Стојадиновић је у Аргентини живео пристојно, али захваљујући свом раду и раду своје породице, а не у луксузном трошењу никаквих склоњених пара.
ОДЛАЗАК У ЈУЖНУ АМЕРИКУ
Забелешка од 11. јуна помиње Августино писмо у коме она најављује да ће се преселити за Рио де Жанеиро како би тамо убрзала процедуру потребну за Стојадиновићев долазак у Бразил. У то доба је британска администрација сматрала да, иако Стојадиновићев долазак више нема никакву улогу у дешавањима која су се тицала Југославије, ипак треба да иде даље од Европе. Двадесет првог јуна 1946. заменик гувернера Муди позвао је Стојадиновића и саопштио му одлуку британске владе којом му се враћа слобода, уз ограду да не може да иде у Италију и Енглеску. Стојадиновићима су у међувремену у Београду одузети имовина и држављанство.
Августи је 21. јануара од Форин офиса стигло писмо у коме је обавештавају да је њој препуштено да се стара о визирању Стојадиновићевог пасоша и пресељењу у Бразил. Димић нас извештава да је Августа ангажовала две адвокатске канцеларије, уз чију помоћ је успела да 25. марта 1947. издејствује боравишну визу Аргентине и транзитну од Бразила. Но, услед притисака САД током лета, обе земље су преиначиле претходне одлуке и одбиле улазак Милана Стојадиновића. После силних перипетија и Августиних претњи да ће извршити самоубиство, тек у септембру се ствари померају с места, када Бразил одлучује да одобри трајну визу, и већ у октобру у Кејптауну су се налазиле и та и виза Аргентине. У јануару 1948. су на Маурицијус стигла сва потребна документа, али је Стојадиновић кренуо бродом тек 11. марта.
Последњи запис у дневнику је од 4. априла и говори о сусрету на пристаништу у Буенос Ајресу, када је срео снаху Косу, синовца Микицу и неке пријатеље (први пут је проговорио српски након седам година), а затим продужио да се сретне с породицом. Тако се завршила одисеја интернирања и избављења с Маурицијуса.
У Аргентини је Стојадиновић провео још тринаест година, и то је најмање расветљен период, који изискује озбиљну обраду. Са зетом Душаном Радоњићем (бившим четничким поручником) успео је да за релативно кратко време рашири посао и тиме обезбеди комотну егзистенцију својој породици. Радоњић је водио послове у трговини и грађевинарству, а Стојадиновић је пре свега обављао консултантске послове за владу локалне провинције, као и за централну владу Аргентине. То се односило како на креирање економске политике, тако и на развијање спољнотрговинских веза с Европом. Такође је саветовао неколико банака и од тога добијао знатна средства. Према сведочанствима агената Удбе, трошкове његовог смештаја од самог почетка покривала је влада, а убрзо је породици прибавио вилу и солидна средства за живот. Од значајних пројеката које је покренуо треба издвојити недељник Ел економиста, неку врсту јужноамеричког пандана Фајненшел тајмсу, посвећен превасходно економским, али и другим сродним темама. Овај часопис излази и данас, а воде га Радоњићи, потомци Стојадиновића. Наставио је интензивно да слика, и три године после његове смрти његов брат Драги организовао је самосталну изложбу његових радова.
Стојадиновић је био веома свестан чињенице да је једна од најјачих политичких личности у емиграцији. Због тога је с једне стране водио рачуна да буде лојалан према земљи која га је прихватила и да јој не прави превише проблема својом политичком делатношћу, а с друге је настојао да тај свој положај капитализује онда кад је то било потребно. Није имао нарочито добро мишљење о нашој емиграцији, али је помагао водећи српски емигрантски часопис у Аргентини, „Српску заставу“, коју је уређивао Душан М. Филиповић, и самим тим имао знатан утицај на уређивачку политику. Агенти указују на чињеницу да се доста држао по страни, да није јавно нападао Титов режим, и да се ограничавао на помоћ Цркви и сличне хуманитарне делатности.
Милан Стојадиновић је преминуо 24. октобра 1961. године. Четири дана после смрти Стојадиновић је кремиран, а пепео положен у урну на гробљу Чакарита у Буенос Ајресу. Након Августине смрти, 1975, у исту урну додат је и њен прах.
(Геополитика)
