Pročitaj mi članak
Од трагичне смрти Бранислава Милинковића, српског амбасадора при НАТО, која се десила у Бриселу, 4. децембра 2012, прошло је, од тренутка писања овог текста (понедељак, 24. децембар, у зору), 20 дана.
Међутим, јавност и даље није добила одговоре која доводе у сумњу званичну верзију и дају повода за дилему и неверицу када је реч о судбини трагично настрадалог српског дипломате на изузетно важној функцији за државу Србију.
Из анализе читавог случаја искристалисало се неколико питања које је „Сведок“ објавио у прошлом броју. Сведок“ је питања одмах проследио Министарству спољних послова (МСП). Међутим, од тада, па до данас нисмо добили никакав одговор!
Више пута смо контактирали са Кабинетом министра спољних послова.
Након неколико дана, пошто одговора није било, позвали смо поново. Тада нам је речено да је писмо „негде залутало“, па смо замољени опет да га пошаљемо, што смо и учинили.
Међутим, ни наредних дана није било одговора. Поново смо покушавали, али без успеха.
– Још увек немамо никакав одговор, кратко су нам одговорили у Кабинету министра спољних послова сваки пут када бисмо позвали. Последњи пут, звали смо их у петак, 21. децембра, и добили смо исти одговор.
Подсетимо, у штурим и у појединим случајевима, контрадикторним информацијама које су се појавиле у јавности поводом овог догађаја, наведено је да је амбасадор Милинковић починио самоубиство скочивши са паркинга бриселског аеродрома у уторак, 4. децембра, око 18 часова. Како су касније медији писали, а на основу исповести Милинковићеве супруге која је такође службеник МСП, претпоставља се да се српски амбсадор одлучио на самоубиство због сазнања да има тешку болест.
Читава прича, барем када је реч о већини медија, окончана је у суботу, 8. децембра, када су у Београду, у присуству породице и пријатеља, кремирани остаци амбасадора Милинковића.
Од тада па до данас, нико се није више бавио овим случајем – ни држава, ни медији, нико.
Или то јавности није саопштено?!
Питања која су се наметнула односе се на то ко је све био присутан у тренутку смрти; да ли је било страних дипломата; да ли је са Милинковићем била делегација од 6 српских дипломата или су ту били само један дипломата и возач.
Осим имена Зорана Вујућа, помоћника министра спољних послова Србије за безбедносну политику, и Ине Ван Вимерс из канцеларије јавног тужиоца у Бриселу, не помиње се ниједно друго име, а медијски извештаји били су пуни изјава „неименованих дипломата“ о томе како се Милинковић понашао уочи смрти.
За разлику од српских медија, озбиљни светски медији су опрезније приступили извештавању о овој причи, па је тако у угледном британском „Гардијану“, али и у другим страним медијима, реч самоубиство обележавана наводницима.
Српско министарство спољних послова и МУП нису саопштили да је покренута било каква истрага, а исте вечери по објављивању вести о смрти амбасадора Милинковића (4. децембра), председник Владе и министар полиције Ивица Дачић је, уз саучешће, једино рекао да је „очигледно реч о самоубиству“ и да истрагу спроводи белгијска полиција. То је било све што су српске власти саопштиле када је реч о истрази.
„Сведок“, као лист посвећен истраживачком новинарству и објективном информисању, у прошлом броју опширно је анализирао читав случај смрти амбасадора Милинковића и, кроз разговоре са стручњацима, дипломатама, лекарима и његовим пријатељима, покушао да сагледа све околности и информације везане за догађај у Бриселу, 4. децембра.
За „Сведок“ су о том случају говорили Предраг Симић (професор ФПН, дипломата и пријатељ Бранислава Милинковића), Милутин М. Ненадовић (директор психијатирјске болнице „Лаза Лазаревић“), Владислав Јовановић (дипломата у пензији), Јован Милановић (обавештајац који је у Бриселу 1998. открио планове НАТО о агресији на СРЈ), Марко Ницовић (полицијски инспектор), Божидар Спасић (некадашњи оперативац Државне безбедности).
Саговорници „Сведока“ били су сагласни у томе да је читав случај оставио много отворених питања која дају простора сумњама, дилемама и нагађањима о томе – шта се заправо десило на аеродрому у Бриселу и са амбасадором Браниславом Милинковићем, те да држава дугује конкретније одговоре српској јавности.
Нажалост, јавност је и даље остала ускраћена за одговоре на ова питања.
Питања без одговора
1. Колико људи је било присутно у тренутку смрти амбасадора?
2. Да ли су биле присутне и неке стране дипломате у тренутку када је смрт наступила?
3. Зашто није покренута истрага од стране српских органа?
4. Ако је истрага покренута, зашто јавост није обавештена?
5. Зашто није објављен званичан извештај који потврђује узроке смрти амбасадора Милинковића?
6. Да ли је спроведена аутопсија тела амбасадора Милинковића, која после кремације више није могућа?
Владимир Радомировић, уредник портала „Пиштаљка“:
МСП избегава да саопшти информације јавности
– Мислим да МСП мора да одговори на ова питања, поготово зато што „Сведок“ није сензационалистички медиј који би ово злоупотребио. Са друге стране, интерес јавности је да се зна што више о овом необичном догађају, поготово што се овако нешто десило једном од најцењенијих дипломата у Србији.
Мислим да МСП није добро реаговао на случај смрти амбасадора Милинковића и да је требало одмах издати саопштење у којем ће бити наведене све информације, како се не би остављао простор за сумњу, сматра Радомировић.
Како истиче, када се овакве ствари десе, важно је да се јавно реагује и да се пруже све неопходне информације
– МСП то није учинио, већ избегава да јавности да информације које су неопходне како би се отклонила сва питања и дилеме шта се стварно десило.
Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја: Игнорисање захтева није у складу са законом
– Уколико нисте добили одговор од 15 дана, а тражили сте информацију од јавног значаја, онда сте стекли право жалбе поверенику.
У року од 15 дана могли су или да поступе по Вашем захтеву, или да одбију захтев кроз доношење решења о томе, и да наведу разлоге због којих одбијају. То је једини начин, сматра Родољуб Шабић, човек који годинама бије битку са српским државним институцијама у намери да их натера да одговарају на питања грађана, јер им је то обавеза.
– Чињеница да неко игнорише захтев у року од 15 дана није у складу са законом, сматра Шабић.
Уместо приче о „ведром човеку“, сада произилази да је Милинковић био суицидалан?!
На вест о смрти Бранислава Милинковића, јавност је била затрпана написима о томе како је он био ведар и весео човек и како нико није очекивао да ће Милинковић извршити самоубиство.
Многи пријатељи и познаваоци амбасадора Милинковића јавно су говорили да он није деловао као човек који би се одлучио на такав чин.
Међутим, протеклих дана могу се чути другачије приче, поготово од људи који тврде да су радили са њим у дипломатији, и који говоре да он ипак јесте био суицидалан и да их та вест није изненадила.
Тако је и до новинара наше редакције, са више места, стигла иста информација. Иако свакако није прикладно да неко после самог трагичног догађаја изађе у јавност и каже да се самоубиство могло претпоставити, јер је Милинковић био суицидалан, такође се чини неприкладним да јавност буде извештавана о томе како је амбасадор Милинковић био весео и како суицидалне идеје свакако не везују за њега, ако ни то није била истина.
Намеће се питање откуда овакав обрт у сагледавању карактера амбасадора Милинковића, свега неколико недеља после читавог случаја?!
(Сведок)
