Pročitaj mi članak
(НСПМ)
Ових дана са бројних европских адреса стиже порука: „Србија је заслужила датум почетка преговора са ЕУ“. Но, такве речи нам још нису упућене из Берлина, који има највећу тежину. То, с разлогом, код многих генерише страхове да ће нам поново измаћи карта за (предворје) ЕУ, односно да ће за нас, непринципијелно, по ко зна који пут скочити њена цена, тако што ће нам бити испоручени неки нови услови.
У таквим околностима ваљало би коначно да хладне главе а систематски размислимо о односу наших политичара, па и друштва у целини, према европским интеграцијама. Нећу сада да улазим у то да ли пут ка ЕУ и чланство у тој унији реално може да нам донесе неку значајнију материјалну и цивилизацијску корист. Пођимо од тога – иако се сада већ недвосмислено ради о нечему што је хипотетичке природе – да је тако.
Донедавно, већина Срба је годинама била, на неки начин, „евроромантична“. Доминантан део припадника те категорије олако је доживљавао Унију као „рајску долину“, у коју само треба да се ушуњамо, па ће нам „добри“ и богати европски сродници дати све што желимо. Остатак „евроромантичара“ ишао је још даље. Ту се већ радило о искреном или позерском идеолошком „еврофанатизму“: уверењу и још чешће ПР убеђивању остатка нације да за нас „ЕУ нема алтернативу“, односно да се ради о средишту најузвишенијих вредности, које грешна бића волшебно претварају у земаљске анђеле.
Из тога су произашле „мантре“ – упорно коришћене од стране разних политичара, НВО активиста, медијских делатника – које су чешће производиле негативне емоције у вези са ЕУ него што су грађане Србије уверавале у њену моралну супериорност. Они су од Уније, пре свега, очекивали неки вид материјалног бољитка, а „евроидеолошке“ тираде схватали су као отужно оправдавање цене коју за то морамо да платимо. Срећом, таквих „мантри“ је све мање.
Економска и са њом скопчана духовна криза Запада, те, на другој страни, трансформације на нашој политичкој сцени, које су довеле до тога да у европски табор уђу и они који су му се донедавно противили, у великој мери су развејале „евроромантичарске“ илузије. У друштвено-политичку моду ушао је „европрагматизам“. Само на основу њега могу се оправдати поменуте идеолошке метаморфозе. И да је стање у ЕУ „ружичасто“, тешко би неко ко је до јуче био против европских интеграција могао да објасни свој, напрасно рођени, „еврофанатизам“. Другачије ствари стоје када је ново проевропско опредељење базирано на прагматизму. Отуда нам се све чешће из редова власти поручује: „ЕУ није циљ, већ је само средство“.
Другим речима: циљ нашег друштва је да Србији и њеним грађанима буде боље, а евроинтеграције су само пут ка томе. По мом мишљењу то и јесте исправан приступ. Крајње је време да Срби у нечему постану Словенци. Они су, како је један њихов политичар рекао, на Југославију гледали као на коња кога треба што боље искористити, па онда наставити даље на неки други начин. Засигурно сада такав однос имају и према ЕУ. Опет, да није кризе и новог, жељом да се дође на власт, импулса евроинтеграцијама од стране оних наших политичара који немају „еврофанатично“ наслеђе – Србима би претило да упадну у неки нови вир „братства и јединства“. Овај пут европског, али једнако опасног за наш идентитет и интересе.
Парадоксално је да се сплетом (не)срећних околности, можда без обзира на нашу олаку склоност поистовећивању, од нове идентитетско-интересне ерозије спасемо и ако уђемо у ЕУ. Ипак, промене у том правцу многих из редова оних који битно утичу на свест грађана, те рапидно умањена надања већине Срба да ћемо бити преплављени „евродаровима“ – само су наизглед довољни разлози да би констатовали да је одмакло наше померање ка „европрагматизму“. Њега уистину нема без у пракси продуктивног поимања „европеизације“ Србије.
Да би се у класичном смислу „европеизирали“ морамо да се мењамо на боље. А то можемо, само ако наша друштвено-политичка елита буде имала храброст да се тим послом истински позабави, уместо да нам демагошки прича „евроромантичарске“ или „европрагматичне“ бајке.
Да ли ћемо добити фамозни „датум“ или не, хоћемо ли коначно ући у ЕУ или се то никада неће десити мање је битно. Важније је да ли ћемо озбиљно и истрајно почети да сређујемо своју „кућу“. Важан чинилац тога је и тежња ка умиривању страсти и превазилажењу подела у српском друштву, уместо њиховог непотребног изазивања.
Другим речима, „европеизирајмо“ Србију у духу онога око чега, макар у теорији (док се не додирну нечији интереси), готово да постоји друштвени консензус, како би нашу привреду учинили сличнијом нпр. холандској, а правни систем немачком. Геј параде и друго, што изазва излишне буре и на међусобне сукобе троши националну енергију, може да сачека нека друга времена. Ако се баш покаже да су и то услови за ЕУ, а „вајда“ од чланства у тој Унији покаже се реалном, онда ћемо се бавити њима. Неко ће рећи да је такав приступ одраз ниподаштавања „људских права“. Но, то је већ део „еврофанатичног“ асортимана. „Људска права“ су сувише комплексна да би се свела на једну интерпретацију. Некритично залагање за њих, што чине многи „еврофанатици“, неретко је баш угрожавање таквих права многих грађана Србије.
Сада је битно да констатујемо да је „европрагматизам“ схваћен на прави, а не на маркетиншки или други једностран начин, вишеструко користан за Србију. Доприноси њеном свестраном развоју и без добијања „датума“ и наставка ЕУ интеграција, а и компатибилан је томе ако, којим случајем, Берлин поверује српским сузама и обећањима. Уз то, истински „европрагматизам“ битно ублажава „евроскептицизам“. И они којима су се смучиле излизане „европске мантре“, и те како верују у добар систем. Ако он постане синоним за ЕУ, српско друштво ће се много мирније кретати у њеном правцу, чак иако буде присиљено да прихвата и оно што већини грађана Србије смета. Зато се манимо истрошених европских и других идеолошких бајки, а почнимо озбиљно да радимо у прилог дубинске, на класичан начин схваћене, европеизације наше државе.
