Pročitaj mi članak
Страх већинског српског народа од губитка своје националне свијести, традиционалне културе, суверености и економске независности, кроз европске интеграције уласком у ЕУ није без основе и разлога.
Перманентна борба са разноразним окупаторским јармом кроз вјекове, укоријенила је српском народу резистенски облик несаломљивости и вјечне жудње за националним суверенитетом.
После пада комунистичког режима у СФР Југославији,, било је кристално јасно да се та земља после извјесног временског периода након демократског процеса, мора по свим нормама прихватити у окриље ЕУ. Анализом великих сила, да би тадашња Југославија постала исувише моћан и снажан политички и економски фактор Уније, у којој би интереси и доминације главних чланица биле угрожене и самим тим изгубиле свој значај … кренуло се са њеним разбијањем.
Вјешто, лажно и лукаво припремљен пропагандни материјал креатора из политичке кухиње доминантних чланица, потпомогнут улогом Ватикана о кривици и узроку распадања Југославије, етикетиран је и са успјехом пришивен такозваном „Милошевићевом режиму,“ односно Србији и Србима. Опсједнути још увјек великом паранојом од обнављања неке нове Југославије или уједињења свих Срба из региона у своју матичну државу, наставило се са процесом дезинтеграције Србије. Накнадно настало територијално комадање Србије, почевши са Кометом и разједињењем Срба широм регије је нова конципирана формула тог процеса, који је још у току..
Очигледна ажурност данашње српске Владе, по оној старој изреци: “ако непријатеља не можеш побједити ти му се придружи,“ системом одбрамбеног парирања том процесу кроз инсистирајућу интеграцију Србије у Европску унију, неће имати ефекта. Европска унија ће наставити своју започету прљаву игру, у којој су јој сви адути засновани на пролонгирању времена, који их води до жељеног циља.
Очекивани фиксирајући датум о почетку преговора са ЕУ у јуну ове године, од стране Европског парламента, биће замјењен по мом властитом мишљењу, новим датумом и неком врстом резолуције “привилигованог партнерства.“ Што значи да ће се Србији предочити још брдо нових ултимативних захтјева кроз имплементације које би морала спровести.
Да је Европској унији заиста био искрен циљ да Србију прими у своје чланство, умјесто потурања громандних каменчура спотицања на том њеном путу, отворила би јој несметани и безусловни пролаз, као што је то урадила са осталим чланицама из њеног окружења.
Данашња Европска унија преображена Мастрихским споразумом 1992 год. није ни изблиза више у својој мирољубивој форми налик оној старој Европи из 1970-их година, коју је свијет познавао и цијенио. Није потребно уопште придавати значај у моменту дали је релевантно за Србију приступ Европској унији или не, – него чињеници да се то ни теоретски десити неће у наредној деценији, а до тада ће Европа и свијет попримити сасвим други облик на политичкој сцени…какав ? .. о томе ћемо неки други пут.
Српској Влади би требало да буде у међувремену поука и приоритет да се одлучно успротиви ванским дипломатскоим притисцима и чврстим мудрим концептом фокусира на очувању свог интегритета и суверенитета, истовремено водећи рачуна о економском развоју земље, за који посједује огроман потенцијал.
