Домови као паклене рупе: Болесна деца у кавезима без неге, пуштена да умру

12:01 30.06.2021.

Деца и млади без родитељског старања, са сметњама у развоју пуштена су да умру у установама социјалне заштите у Србији - дане проводе у металним креветима, атрофирани и у боловима. Ово је један од закључака из управо објављене публикације "Заборављена деца Србије", која је резултат темељног теренског рада и истраживања Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом (МДРИ).

Реч је о организацији за људска права која се бави заштитом и пуним социјалним укључивањем деце са сметњама у развоју и одраслих са инвалидитетом у друштво. Радом МДРИ управљају особе са инвалидитетом и чланови њихових породица.

Извештај „Заборављена деца Србије“ се заснива на налазима прикупљеним током 2019. године у установама социјалне заштите широм Србије. Истраживачи су ушли у укупно осам институција – три установе за децу и младе са сметњама у развоју и пет институција за децу без родитељског старања и децу са сметњама у развоју. Због приватности ове деце, не наводи се о којим је институцијама реч. Само једна од њих се показала добро, док су све остале катастрофално организоване, без мотивисаног обученог кадра и руководства, без икаквих нормалних услова за живот било кога.

Током низа година, МДРИ и бројне друге организације су указивале Влади Србије на, како наводе, „веома лоше услове, злостављање, занемаривање и нечовечно поступање које је и даље присутно у институцијама“. Влада Србије није учинила готово ништа да се ситуација поправи, иако је била свесна стања у овим установама. Нико до сада није одговарао.

– У установи 6 на пример, смрад урина, зноја, фекалија и прљаве постељине је био преплављујући – само је један од закључака из овог извештаја, чије је делове 021.рс пренео.

Деца са сметњама у развоју чине око 80 одсто деце која живе у институцијама, где су често помешана са одраслима и прети им доживотна сегрегација. У оваквим установама се и даље примају врло мала деца, која потом у истим дочекају смрт, остављена никоме на бригу. Доминантан разлог за напуштање институције заправо је – смрт.

– Србија није адекватно реаговала на озбиљна кршења људских права и злостављање особа које су принуђене да живе у нељудским условима – од којих многи достижу ниво мучења. У свим институцијама које смо посетили, без обзира на њихову величину, уочили смо драстично занемаривање и недостатак медицинске неге који су опасни по здравље и живот деце са сметњама у развоју – наводе истраживачи.

Деца са облицима инвалидитета у Србији нису смештена у породице и не одрастају ни близу нормално. Званично живе у малим домским заједницама које функционишу као (лоше) установе. У једној од њих истраживачи су затекли око 100 деце, углавном са последицама церебралне парализе, која по цео дан леже у металним кревецима са високим решеткама – у кавезима. Напуштају их само кад се купају и кад једу.

Многа деца изгледају знатно млађе јер су им мишићи атрофирали од некретања. Дословно полако умиру у металним кавезима јер, без обзира на количину хране која им се даје, немају ни минимум кретања. Такође у истој установи, истражитељи су затекли децу са згрченим и веома танким удовима која су лежала на тврдим подлогама. Такво стање је последица занемаривања и недостатка рехабилитације и кретања. Особље је изјавило да деца „не смеју да се померају због ризика од прелома“. Више од половине деце храни се преко сонде, кроз нос, што је изузетно опасно.

У другој установи је особље рекло истражитељима да се деци ускраћује медицинска нега јер особље болница одбија да прими акутно болесну децу са сметњама у развоју из ове домске установе. Болничко особље је тако изјавило за једно од деце: „Зашто сте га довели овде, пустите га да умре“.

Неколико деце у домском смештају има врло хитну потребу за болничким лечењем јер им се цереброспинална течност накупља у мозгу, осећају стални бол и смрт је питање дана. Али, ако добију болничко лечење, живеће дуг и срећан живот. У тој установи особље је навело да једино конзилијум лекара одлучује о операцији деце, а да то најчешће одбијају јер је „ризично“, иако дете сигурно умире без операције. Тако их осуђују на смрт и то је свесно убијање деце са сметњама у развоју.

У истој тој установи је овај тим истражитеља 2012. године открио дечака са изливањем течности у мозак, који лежи на боку окренут зиду и плаче. Дечак је убрзо након посете тима умро, а лекарска комисија је признала да је погрешила јер га није послала на операцију. Нико није одговарао за његову смрт.

Сексуално злостављање и принудна контрацепција

У једној од установа су истражитељи затекли језиву праксу за жене и девојчице. У тој установи су дозвољени „партнерски односи“ уз претпоставку да су добровољни, што многе жене доводи у врло ризичан положај будући да им цео живот зависи од установе у којој су и од људи који ту раде. Висок проценат жена подвргнут је принудној контрацепцији. Директор те установе каже да више од половине жена има уграђену „спиралу“ (контрацептивни уређај) у материцу, а остатак добија таблете без икаквог сазнања о томе шта узимају.

– Ова пракса практично служи за прикривање евентуалних случајева силовања и сексуалног злостављања. Особље такође наводи да су принудна контрацепција и абортуси нешто што се и даље дешава – закључује се у извештају.

Многа деца су принудно одвојена од родитеља без икаквог ваљаног разлога, уместо да се радило на оснаживању њихових (често сиромашних) породица. Истражитељи наводе случај једног детета чије је стање значајно погоршано после одвајања од мајке, која је тражила подршку да би он остао с њом, али јој је дете одузето. То дете сада већину времена проводи у металном кавезу, згрчен попут фетуса, изгубио је већину косе и кости су му видне – притом он има тек близу 20 година.

У свим институцијама је забележен немар и недостатак медицинске неге. У суштини, овој деци је достојанствена, нормална ускраћена и осуђени су на смрт.

У малој домској заједници у оквиру установе која је означена бројем 3 истраживачи су пронашли Дарка (псеудоним), двадесеттрогодишњег младића који је у дом дошао 2012. године. Он је са шеснаест година измештен из монструозне институције Кулина, у којој су деца доказано била изложена злостављању.

– Истражитељи су затекли Дарка како седи у колицима наслоњен на мекану пречку, обмотану самолепљивом траком. Он се нагињао унапред и наизглед жвакао преграду. Од особља смо сазнали да то ради од како је стигао из Кулине. Експерткиња је покушала да успостави контакт са њим и он би тада „прекинуо да жваће преграду и погледао би ме, али би након тога опет почео да је жваће“ – сцена је коју су затекли истраживачи.

Он дане проводи у колицима, отворених уста, пресавијена му је кичма, а најгоре је што је изгледао боље и здравије кад је изашао из дома Кулина него сада. Њему су, иначе, по доласку извађени сви зуби, који су пропали у Кулини, али нико није покушао да му помогне да се поправе. Он је фактички жртва тортуре.

Драстични случајеви занемаривања и опасности по живот

Многи тинејџери у овим установама изгледају као деца јер се, услед дугогодишњег боравка у металним кавезима, у лежећем положају, нису развили. Временом, због лежања, глава постаје равна. Многа од ове деце, притом, већ имају церебралну парализу.

– Нисмо приметили употребу опреме која би подржала њихово самостално кретање (ходалице, адаптирана колица) и деца су зависила од особља да их помери или позиционира – наводи се у истраживању.

У малој домској заједници у оквиру установе 3 истражитељи су евидентирали случај екстремног занемаривања.

– Зоран (псеудоним) је шеснаестогодишњи младић који већину свог дана проводи склупчан у металном кревету, који је налик кавезу. На основу изјава особља он има повреду кичме. Зораново тело је згрчено у положају фетуса, са прекрштеним ногама; његови мишићи изгледају јако згрчени. Он је био чврсто склупчан и иако је експерткиња покушавала да успостави контакт са њим држећи га за руку, он није реаговао. Према наводима особља – „ми њега не померамо“. Наводе да им је саветовано да га „пусте да сам промени положај када осети потребу“. Међутим, за све време које су истражитељи провели у институцији он је остао у истом положају – што само по себи мора бити веома болно – закључак је истраживача.

Министарство за рад као пример невероватне неодговорности

Истраживачи су причали са представницима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања о третману деце. Према њиховим наводима, дете које је смештено у институцију може пријавити случајеве злостављања свом социјалном раднику у установи или водитељу случаја из надлежног Центра за социјални рад.

– Ова „посета“ најчешће подразумева разговор са запосленима у институцији и дешава се да водитељ случаја ни не види дете. Дакле, могуће је да дете никада неће видети водиља случаја насамо, или уопште, док је оно у институцији. Истражитељима је речено да запослени у ЦСР ретко могу постићи да посете децу чак и једном годишње. Деца за коју су задужени налазе се широм земље (с обзиром да се деца смештају далеко од места боравишта) и да, услед оптерећења свакодневним обавезама, они нису у могућности да путују са једног краја земље на други и посећују децу и одрасле у институцијама. Када су истраживачи питали представнике Министарства како дете може хитно ступити у контакт са водитељем случаја из ЦРС да би пријавило случај злостављања – уместо да чека да га он посети у институцији – њихов одговор је био „немамо одговор на то питање“ – наглашава се у овом извештају.

Једини светли пример

– За разлику од осталих институција, истражитељи су у установи 2 запазили истинске напоре особља да створе услове за подршку деци и породицама како би се одржала њихова веза. И управа и особље су изјавили да би радије овој деци пружали подршку у њиховим породицама него у институцији, препознајући да ту никада неће бити могуће остварити емоционалну везу, блискост и индивидуалну негу које дете може добити само ако живи у породици. Међутим, политика државе и начин финансирања подривају њихове напоре. Мањак ресурса онемогућава да ова деца изађу из институције и врате се у своје породице као и да се спречи пријем нове деце – закључују на терену истраживачи МДРИ.

Деца се самоповређују, нико не мрда прстом

У установи 6 су старија деца и одрасли корисници задужени да брину о млађима, што је невероватно поражавајуће. Током посете, једна старија корисница је вукла десетогодишњу девојчицу и цимала је за руку, те је она почела да плаче. Нико од присутног особља институције није реаговао.

У установи 1, у собама са по 10-12 деце за надзор и бригу су ту највише две неговатељице. У једној соби су истраживачи приметили двоје деце која су се самоповређивала, ударала се и плакала.

– Особље је покушало да их умири, али је истовремено морало да брине о још десеторо деце. Очигледно преоптерећено особље које није у могућности да адекватно брине о свој деци, је на крају одустало и деца су наставила да се самоповређују и плачу – откривају истраживачи.

У свакој од посећених институција постоји врло строг ритам – деца се буде између 5:30 и шест часова ујутру.

– Када смо питали особље зашто деца устају тако рано, објаснили су нам да је то због начина на који су организоване смене радника – јутарњу рутину обављају радници ноћне смене која се завршава у седам часова, тако да деца буду свеже пресвучена и окупана када дође нова смена радника. Оваква рутина показује да је чак и рутина у институцијама базирана на потребама особља уместо на потребама деце и одраслих особа према којима би се требало управљати – један је од закључака.

Када смо питали особље зашто деца устају тако рано, објаснили су нам да је то због начина на који су организоване смене радника – јутарњу рутину обављају радници ноћне смене која се завршава у седам часова, тако да деца буду свеже пресвучена и окупана када дође нова смена радника

Једној од посета, вероватно смештају на територији Војводине, присуствовала је представница Покрајинског секретаријата за социјалну заштиту. Како је рекла, за деинституционализацију је неопходно развити „специјализовано“ хранитељство, али у Војводини тренутно има само 49 породица обучених за бригу о деци са сметњама у развоју и ту је тренутно смештено 40 деце узраста до 18 година.

– Тада смо обавештени да ће центар за породични смештај и усвојење бити ускоро формиран у Суботици што би требало да помогне да се још хранитељских породица обучи за бригу о деци са сметњама у развоју – наводе истраживачи.

Извештај Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом, нажалост, потврђује све оно што се сумња кад је реч о раду установа социјалне заштите, која је традиционално на најнижем нивоу бриге за државу, без обзира на власт. У прилог томе иде и овај закључак.

– У институцији 1 нас је изненадило да особље које директно брине о деци није знало неке основне информације о њима, попут имена или узраста, и слабо су познавали породичну ситуацију детета, да ли дете има контаката са породицом и слично – уверили су се истраживачи на терену.

На овај извештај реаговале су бројне организације људских права у Србији, укључене у Платформу организација за сарадњу са механизмима Уједињених нација за људска права.

– Извештај Заборављена деца Србије, који су 24. јуна објавиле Дисабилитy Ригхтс Интернатионал и Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом МДРИ-С, указује да Србија није успела да реши питање тешких кршења људских права у институцијама која представљају нечовечно и понижавајуће поступање – а у неким случајевима достижу и ниво тортуре. Нарочито је алармантан положај жена и девојчица у институцијама које су изложене контроли рађања без њиховог знања и пристанка, што може прикрити систематско сексуално злостављање и искоришц́авање које се дешава у неким институцијама. Знајући да су власти добро упознате са кршењем права деце и одраслих у институцијама, Платформа изражава посебну забринутост због ћутања администрације и одбијајања да о налазима истраживања разговара са организацијама цивилног друштва, као и да преузме одговорност за постојеће стање – кажу чланице Платформе.