Годинама упоредо трају две манифестације којима у Сребреници Бошњаци и Срби обележавају ратно страдање својих народа. 12 јула, Срби завршавају обележавање годишњице страдања сународника у овом крају.

Док се страдање Бошњака у јулу 1995. године, окарактерисано као геноцид, обележава на, тако рећи међународном нивоу, страдање Срба се обележава више симболично, углавном културно-забавним и верским програмом у којем се појави понеки ентитетски функционер. Младен Грујичић, председник општинске организације заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице каже како Срби сами жале своје жртве.

Срби не желе да говоре за стране медије

“Сведоци смо да је и ове године као и ранијих 11. јула, бар према извештајима медија, у Поточарима било неколико десетина хиљада људи, мада се види да је сваке године све мање и мање. Срби сами жале своје жртве зато што су реално пришли доказивању блиске историје односно онога што се у рату дешавало. Ми нисмо у свет слали криву слику, изгубили смо тај медијски рат и тешко да ћемо у десетинама наредних година успети да докажемо шта је стварна истина“, каже Грујичић и додаје:

„Можда ће звучати грубо, али Бошњаци су некако на свој начин испромовисали страдање свог народа у Сребреници и у свет послали такву слику као да су сви што су погинули или умрли природном смрћу од ‘91 до ’95 године убијени у том једном јулском дану. Странце зато и не интересује више ко је ту још осим Бошњака гинуо. Ми се и не трудимо да им покажемо и докажемо своје страдање, јер Србин је такав човек који по традицији сам оплакује и жали своје жртве. Сваку сатисфакцију добијену злоупотребом мртвих сматрамо скрнављењем.”

ДW : Је ли то разлог што нам је и на овај дан готово немогуће наћи саговорника међу српским породицама настрадалих? Нико не жели за јавност да говори о својим жртвама и осећањима. Чак и они које лично познајем измишљају стотине разлога да не говор.

Грујичић: “Јесте сигурно. То је проблем српског народа који свој бол носи у себи, не жели да га дели са другима и прича о томе дубоко га потреса и зато се не желе стално на то враћати и подсећати. Са друге стране неки имају лоша искуства са новинарима, јер су њихове речи изокренуте, боје се злоупотребе. Овде у Сребреници је то нарочито присутно пошто Бошњаци имају власт. Људи радије ћуте јер се плаше да се не замере. Онда неће добити могућност за запослење, стипендију детету или неку донацију чему се можда надају”.

До уназад две-три године централни парастос и други догађаји, 12 јула у Сребреници, стално су били предмет медијске хајке због међунационалних инцидената изазваним присуством одређених група из Србије, постројавања Равногораца итд. Ситуација је сада другачија, али са друге стране сада у Маршу мира кроз Сребреницу пролази колона са двадесетак ратних застава, а да није било ни једног звиждука или увреде, чак о томе нико и не говори.

„Тачно је то. Пре две године полиција је скидала мајице људима јер је на њима био исписан део текста српске химне, јер то наводно неког вређа. Мислим да је проблем у тим нашим институцијама јер су сигурно мало ригорознији према Србима, него према Бошњацима. Нико од нас и не реагује на те симболе које носе нити се због тога жалимо полицији и од тога правимо медијски случај.

Са друге стране се то користи максимално често и неоправдано како би се истакла наводна неравноправност Бошњака или обрнуто на другим странама Срба или Хрвата, и у суштини мислим да иза свега стоји политика. Петровданске дане смо покренули, не да би неког провоцирали већ једноставно да се одужимо барем мало онима, који су дали животе да ми боље живимо. Манифестација траје пет дана и углавном су то културни садржаји, спортски или хуманитарни са традиционалним српским обредом сећања на мртве. Чини ми се да неком смета наша традиција и обичаји, и у свему виде неку наводну провокацију“.

У овим данима обележавања годишњице, посебно је пуно приче о потреби да се Срби суоче са истином, о потреби повратка поверења, помирењу, суживоту или живљењу једних поред других. Шта ви мислите о томе?

„Толико година је прошло од рата, живимо заједно, радимо заједно. У Сребреници се не памти чак ни свађа на националној основи, а камо ли нешто теже, значи помирили смо се. Поверење је оно чега нема и што је изгубљено. Тога неће ни бити све док год је политика у све умешана. Уверен сам да одређени кругови власти на свим нивоима, од врха државе преко ентитета, кантона, општина до месних заједница, сваки покушај успостављања истинског поверења на неки начин дозирају и контролишу, јер од тога зависи њихов опстанак на власти.

Овакве власти, политичари и њихова политика би отишла у неповрат ако би народ међусобно успео да поврати барем део поверења. Мислим да је ту срж свих проблема и да нам је једини излаз у економији. Када би сви имали посла од којег би смо могли пристојно живети све мање би људи имали времена и разлога да размишљају о политици. Овако нема посла, људи бедно живе, нервозни су и некога морају да окриве за своју несрећу. Политика то вешто користи потурајући тим људима као извор свих њихових проблема и мука неког ко се другачије зове и другачије моли Богу.

Људи то прихватају не видевши да су тако већ годинама насамарени. Ми у Сребреници смо више пута показали да смо спремни на то некакво суочавање са прошлости. Предложили смо да кренемо од нпр. оснивања једне мешовите или заједничке комисије у којој би седели Срби и Бошњаци, и која би имала задатак да направи тачан попис свих људи из Сребренице са именом и презименом, годиштем и местом кад је погинуо, где је погинуо. Наишли смо на зид и одбијање што је доказ да се нешто крије.”

За све је крива политика

Драган Цвјетиновић је домаћин у спомен соби српских жртава. Не крије да је био борац:

„Пушку ми је неко гурнуо у руке, нисам је сам тражио. Да је нисам узео ја бих добио метак, јер таква су времена била.

Војник јесам био, али злочинац никад и тиме се поносим. Зато данас не могу да добијем никакав посао, а најлепше године младости ми је узео рат.

За све ово крива је политика и покварени политичари. Жртве су жртве и треба поштовати и ценити свачију жртву, јер крв је крв и суза и на једној и другој страни је иста.

Сваку мајку једнако боли ако се њеном детету нешто деси ма како се она звала.

Сведоци смо да то није тако и да прво жртве имају неједнак третман. Српске жртве се игноришу, а бошњачке величају.

За то смо и ми Срби криви, јер ја не могу да схватим српски народ у Сребреници да нико неће пред медије да изађе и јавно каже једном шта се десило са његовим жртвама, са његовим најмилијим.

Сви беже од новинара, а знају да причају по кафанама. У суштини, и међу Србима и међу Бошњацима, појединце интересује да се дограбе фотеља и пара, а сиротињи како буде“.

(dw.de)

Ознаке: Dragan Cvetinović, Mladen Grujičić, namačka štampa o Srbima, Republika Srpska, zločin nad Srbima, братунац, Сребреница