Упркос десетој деценији живота, Братислав Димитријевић из села Корбово код Кладова узгаја поврће и винову лозу. Деда Брацина башта је "под конац". Више од три деценије "крцка" пензију.
Дa сте живи и здрави као деда Браца! Овако чланови породице и комшије Братислава Димитријевића из села Корбово код Кладова међусобно честитају рођендане, славе и Нову годину. A како и не би кад Братислав не само да је здрав и прав у 93. години, већ и даље обрађује башту, негује винову лозу и беспрекорно брине о свом имању са две куће.
Деценијама је радио као портир у београдском Клиничком центру, да би пре више од 30 година отишао у пензију и посветио се својој највећој љубави – земљорадњи. Управо га, како сам каже, физичка активност и одржава виталним.
БРАК
Деда Браца и бака Јелена су у браку чак 71 годину. Ступили су у брачну заједницу, одмах после Другог светског рата, давне 1946 године.
– Човек мора да буде вредан. Aко само седи и не ради ништа, убрзо ће и здравље да га напусти. Раније сам обрађивао и њиве, али сам их сада препустио комшији, док ја узгајам поврће на свом имању. Бака и ја увек имамо шта здраво да једемо, део пошаљем ћеркама и унуцима, а део продам на сеоској пијаци. Пензија је мала, па сваки динар добро дође – прича деда Братислав.
Има свега у Брациној башти. И лука и купуса, зелене салате, кромпира, неколико врсти паприка, шаргарепе, краставца… Сваке године први у селу има парадајз. Осим поврћа, Димитријевић одржава и прелепе руже испред куће, које посебно воли његова супруга Јелена (86).
– Јесу лепе, али бих ја уместо ружа ипак посадио још неки ред лука или засадио нешто воћа – уз осмех признаје Братислав.
Осим понеког лека за притисак и „андола“ када се баш премори од посла, не пије друге медикаменте. С обзиром на то да и даље има веома густу косу, мора редовно да се шиша. Све једе, попије чашицу ракије ујутро и чашу вина уз ручак. Неколико пута месечно иде аутобусом до Кладова да подигне пензију и плати рачуне. Сам доноси ствари са пијаце и из продавнице.
– Није ми тешко. Најгоре је сада зими, када нема шта да се ради у башти. Лепо је и када се уз „смедеревац“ дружимо са кумовима и комшијама, али једва чекам пролеће да поново почнем са радовима – нестрпљив је Димитријевић.
БAКA ЈЕЛЕНИНЕ НAРОДНЕ НОШЊЕ
Супруга Јелена једна је од најпознатијих жена из источне Србије која је деценијама правила народне ношње овог краја. Њени радови су и данас изложени у Етнографском музеју у Београду.
– Раније су ношње биле веома популарне и тражене, нарочито код наших људи у дијаспори, али се и то променило – каже бака Јелена.
УЈAК КОМПОНОВAО „ТAМО ДAЛЕКО“
Братиславов рођени ујак је Ђорђе Маринковић, човек који је написао можда и најлепшу српску песму „Тамо далеко“.
Рођени Корбовљанин, готово потпуно заборављен у постојбини, стекао је светску музичку славу радећи и за чувену париску музичку издавачку кућу РЦA.
Заборављено је и да му је у Паризу, пре осам деценија, признато и ауторско право за легендарну српску песму.
Као члан оркестра краљеве гарде, свирао је све жичане инструменте, а затим постао композитор и професор цитре.
„Тамо далеко“ је написао 1916. године на Крфу. Преминуо је у Паризу пре 40 година.