Pročitaj mi članakMališani bez roditelja sve češće pronalaze svoju novu porodicu i dom u zemljama širom sveta.
Малишани без родитеља све чешће проналазе своју нову породицу и дом у земљама широм света.
Нову породицу од почетка ове године пронашло је 78 девојчица и дечака, а ако је судити по ранијем периоду до краја године вероватно ће још стотинак малишана добити нови дом. Њих деветоро је до сада отпутовало ван наших граница, док је 69 маме и тате пронашло у Србији.
База података која у Министарству рада постоји од 2006. године и показује да се годишње у регистру нађе између 100 и 150 деце која чекају на усвојење. С друге стране, постоји око 800 потенцијалних усвојитеља. Статистика показује да највећи број малишана нове родитеље чека између три и пет година. Многи их никад не добију, јер 40 одсто потенцијалних усвојитеља жели искључиво бебе, а тек трећина деце млађа је од две године.
Према подацима Министарства рада, последњих неколико година све је више усвојитеља из иностранства који су заинтересовани за нашу децу. По правилу, већ десетак лета уназад највише их је међу Швеђанима, Американцима и Канађанима.
– Од 2006. до данас 143 дечака и девојчица је отпутовало у иностранство после завршене процедуре усвајања – кажу у министарству. – У 2014. години било их је највише. Те године је 21 дете нови дом добило ван Србије, док их је од почетка ове осморо – у Шведску је отишло шесторо и двоје у Америку.
Усвојитељима обично није важан пол детета приликом усвојења, али би да је оно што млађе, здраво и дете њихове националности. Усвојитељи се углавном опредељују за здраву децу и не желе да усвоје малолетне малишане који имају здравствене и развојне проблеме.
Од момента када крене прича о усвајању, па до усељења у нови дом, у најбољем случају прође, бар шест месеци. Неки будући родитељи чекају и много дуже. Провере, чекање, много папира, челични живци… На све ово морају да буду спремни они који желе да усвоје дете. Како објашњава Сања Милатовић, из Градског центра за социјални рад у Београду, дете се може усвојити само ако је то у његовом најбољем интересу и процедура је примерена садржају породичне заштите детета, с обзиром на то да се на тај начин мења његов породичноправни статус.
– Будући усвојитељи најпре подносе писмени захтев – објашњава наша саговорница. – Може да се усвоји дете које нема живе родитеље, они нису познати или је непознато њихово боравиште. Затим малишани чији су родитељи потпуно лишени родитељског права или пословне способности и на крају дете чији су се мама и тата сагласили са усвојењем.
Процедура налаже да у нову породицу не може да дође дечак или девојчица који нису напунили најмање три месеца, а биолошки мама и тата могу и да се предомисле, па да потписану сагласност повуку у року од месец дана. То се, међутим, може догодити само једном. Право да кажу „не“ имају и сама деца старија од 10 година.
– Поступак усвојења састоји се из више фаза стручног рада и то што се најпре утврђује општа подобност усвојеника и усвојитеља, бира се адекватна породица, а затим креће узајамно прилагођавање и на крају доношење решења о усвојењу – каже Милатовићева.
Општа подобност подразумева да се утврди правни статус детета, да се будући родитељ упозна са физичким развојем и здравственим стањем малишана, као и специфичним потребама везаним за његов развој и здравље, претходна искуства у одрастању, његово васпитање и образовање, интересовања, постигнућа као и пропусте које треба компензовати. И усвојитељи такође пролазе кроз сито и решето социјалних служби, а на крају се одлука доноси на основу налаза и стручног мишљења психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара.
– Овај процес траје два месеца и састоји се од процене психо-социјалних особина, до којих се долази на основу разговора са кандидатима и посета њиховом домаћинству, а потенцијални усвојитељи се припремају и обучавају по посебном програму – каже Милатовићева.
Када се утврди да су будући родитељи подобни да усвоје дете и да је оно подобно да буде усвојено, подаци о њима се одмах уносе у Једниствени лични регистар усвојења, које води Министарство за рад. Они који су прошли целокупну процедуру сада су на јединственом списку и у року од месец дана бира се адекватна усвојитељска породица за малишана.
– Породица се бира из Јединственог личног регистра усвојења, а основни принцип је ко у највећој мери може да задовољи потребе детета, сада, али и у будућности – објашњава наша саговорница. – Разлика у годинама између њих не може бити мања од 18 нити већа од 45 година, с тим што усвојитељи морају да буду супружници или ванбрачни партнери.
После целокупне процедуре следи шестомесечно прилагођавање између нових родитеља и деце. Притом се велика пажња поклања контактима између њих и достигнутом степену узајамне блискости. Ту се, међутим, прича не завршава. Усвојење се, наглашава Милатовићева, не може раскинути и усвојитељи добијају правни положај родитеља. А, усвојени малишан има једнака права према усвојитељима као и дете према родитељима. Једном речју постаје заувек део своје нове породице.
ОДОБРЕЊЕ
Појединац може усвојити дете под посебним условима, уз дозволу министра надлежног за породичну заштиту и када је утврђено да је конкретно усвојење у најбољем интересу детета. Инострано усвојење је изузетак од правила, може бити засновано само уз дозволу министра и када се утврди да није могућ избор домаћих усвојитеља за дете у разумном року.
