Pročitaj mi članak
Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део антихришћанског система вредности. У том смислу, довољно је само да се подсетимо тужних слика како Срби газе једни преко других да би ушли на отварање Меркатора или неког другог тржног центра или на шта су све спремни да би добили телевизор упола цене.
Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред који су постављени потрошачи у једној европској робној кући да само голи могу ући у ту робну кућу, а да као награду могу да купе одећу по великом сниожењу, итд.
Човек, заправо кроз прихватање потрошачког менталитета прихвата и начин размишљања по тим калупима, дакле прихвата потрошачку философију живота која као нуспродукте има прихватање и оваквих понижавајућих услова.
Управо та и таква слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси и које ће донети Европска унија. Важно је уочити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система јавног морала и њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.
Насупрот светосавским духовним и моралним оквирима, читав двадесети век у Европи, али и Сбији, све снажније афирмише систем јавног морала и медија који почивају на егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су три начела која господаре европским духом још од Француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци: од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму, ова три начела као владајућа.
Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човека ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за вишедуховне домете будући да је допустио да телесност живљења и размишљања буде годподар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начибн човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“.
Такав постхришћански Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него доћи у посету Србима у косовско-метохијским концентрационим логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај заједнице којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски.
Овде, свакако, није реч само о идеолошким разликама, већ о потпуно различитом погледу на свет и философији живота. Зато питање Европске уније не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену система вредности. Срби су поново, по ко зна који пут у својој историји, стављени пред стару дилему: да ли продати „веру за вечеру“? Прецизније речено, ми смо данас пред дилемом: продати веру, односно Косово и Метохију, за сан о европској вечери и „светлој“ европској „будућности“.
Дакле, не обећава ли нам та Европа бољи стандард, путовања, златне куле и градове, све и свја… Све то зарад поклоњења златном телету потрошачког европског раја. Заузврат се од нас тражи одрицање од нас самих, од наше духовне вертикале, од нашег Јерусалима – од нашег Косова и Метохије.
Данило Тврдишић
(Часопис Двери српске, бр.37, 2008.л.Г.)
