Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio je danas "ozbiljan i sveobuhvatan plan o pooštravanju kazni za nasilničko ponašanje". Njegova najava usledila je posle burne rasprave u srpskoj javnosti o tome da li je posle brutalnog ubistva i silovanja trogodišnje Anđeline Stefanović potrebno vratiti smrtnu kaznu u Srbiji.

Каже да је проблем ако неко пријави насиље у породици, дође полиција и приведе га, а потом тужилац каже да ту нема кривичног дела, па га пошаље код прекршајног судије, он такође каже да не може ништа да се уради, па се насилник врати кући.

„И онда каже – сад ћеш тек сад да видиш свога Бога и уради много гору ствар. Те законске прописе драматично пооштравамо, уводимо снажнију кривичну и веома претећу прекршајну одговорност, тако да много, много теже последице и консеквенце за свакога ко мисли да се насиљем послужи у породици и ван породице и на сваком дугом месту“, рекао је Вучић.

Каже да се поставља питање да ли би смртна казна спречила злочинце из Вратарнице или Житишта или убицу Тијане Јурић да почине злочине какве су починили.

Забринута због све чешћих силовања и убистава деце и ниским казнама за починиоце, блогерка је одлучила да се на „Крстарици“ представи као „Јеца2002“ и на свом блогу „Тамни облак“ напише своје искуство.

„Ја нисам сигуран. Поставља се питање да ли хоћемо нешто да урадимо да бисмо спречили или да бисмо насиљем узвраћали на насиље“, рекао је Вучић.

Отац убијене Тијане Јурић Игор Јурић рекао је да родитељи „не смеју више да мисле да је исто као када су они одрастали, време се променило, а деца нису свесна опасности“. „Цело друштво мора више да ради на томе да се деца упознају са опасностима које вребају, а казне се морају пооштрити“, рекао је Јурић за Б92.

„Какво бисмо друштво били када бисмо на насиље одговорили насиљем?“

Тијанин отац се и у изјави за „Блиц“ се запитао да ли је праведно што тако размишља и да ли је заиста потребно злочинца, манијака или било кога ко науди детету казнити за пример како то и заслужују, да би сви потенцијални починиоци таквих кривичних дела размислили о последицама.

Отац убијене Тијане Јурић је апеловао на народне посланике да омогуће измену казнене политике и увођење доживотне казне.

„Убица мог детета је добио 40 година, а неки су причали да Тијана није довољно сурово убијена за такву казну. Мене након последњих случајева бомбардују порукама у којима наводе да би требало увести смртну казну, али ја питам какво бисмо друштво били када бисмо на насиље одговорили насиљем. Морамо да реагујемо на бољи начин. Разговарао сам и са психолозима и они кажу да на убице и педофиле неће деловати постојање смртне казне“, рекао је Јурић.

У расправама које се на српском интернету ових дана воде након бруталног убиства девојчице из околине Зајечара, испливао је текст књижевника Борислава Пекића на тему смртне казне.

Текст преносимо у целости.

 

“Када је нама убијено дете, мислио сам да не може бити горе, а јуче сам схватио да, нажалост, може и шокиран сам, огорчен, не знам ни како бих описао шта осећам“, рекао је у поводом вести о стравичном силовању и убиству трогодишње Анђелине Стефановић у Зајечару Игор Јурић, отац Тијане Јурић (15), коју је пре две године у Суботици брутално силовао и задавио Драган Ђурић (34).

Борислав Пекић: О смртној казни

„Смртна казна је морално противуречна, јер ми најпре кажемо да је живот најдрагоценији човеков посед, а затим да смо кадри и то да му одузмемо. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега (живота) на чему почива – цивилизација је смрти.

Свака извршена смртна казна стога је један ступањ колективног самоубиства. Смртна казна је правно противуречна, јер права нема тамо где нема опозива. Право без опозива је судбина. Ниједан човек нема право да другоме човеку замењује судбину.

Смртна казна је и логички противуречна, јер осуђује на нешто што је потпуно изван сфере онога што се њоме штити, да се не говори о противуречности заштите људског живота тиме што се он одузима.

Права казна била би на живот. Смртна казна је и духовно неделатна онемогућује окајавање греха. Само живот кривицу искупљује, смртна казна ослобађа кривице. Између ње и ослобађања од казне разлика је само терминолошка.

Чак и да је смисао смртне казне искључиво у одмазди, она је бесмислена. Да бисмо праву одмазду одмерили морамо најпре знати њену природу, а ми не знамо природу смрти. Смрт у којој гледамо казну може бити и награда.

Ако бисмо изменили своје варварско антропоцентрично схватање смрти, ако бисмо поверовали да је умирање први чин неке наше шансе, неког вишег начина постојања, ми бисмо је сместа својим кривцима одузели.

Ако бисмо уистину хтели да смртна казна има застрашујући утицај морали бисмо је вршити јавно, черечењем, испред суда или парламента, у неком парку или на тржници, као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, већ да их одсече.

Вест о њој потопљена у мочвару информација што их дневно примамо, смештена између вести о поскупљењу или неком гостовању, ако је уопште запазимо, пре има обрнут карактер. Уверава нас да ствар није озбиљна.

Једино оправдање за убиство могло би се наћи у канибализму. Животињски принцип, парадоксално, једини хомициду обезбеђује – човечност. Тако би после смртне казне, у име заједнице, суд, уз свечани обред, морао да поједе осуђеника.

Хришћанска цивилизација почива на Двомисли. Нема ниједне од десет заповести којих се стварно држимо, иако их верно проповедамо.

Ако је смисао савремене пеналне политике и њених начела у корекцији, онда је смртна казна бесмислена, јер одриче окривљеном могућност поправке што му га и правно осећање ове цивилизације и закони на њему засновани гарантују.

Ако за извесне људе, међутим, кажемо да су непоправљиви, убијајући их повређујемо начело науке која ту врсту људи сматра болесним. Убијање болесних људи је еутаназија, коју у међувремену , са гнушањем одбијамо.

Тако се Двомисао, као и свуда, овај базични механизам човековог мишљења и његове историје, учврстила и у нашу правну науку.

Начела су једно, праксис сасвим друго. Како онда поштовати законе, који се доносе изневеравањем тих начела? Како своје потомство васпитавати у поштовању икаквог закона?

Погубљење све више постаје еутаназија. Ињекција и формално чини смртну казну еутаназијом. Еутаназија претпоставља непоправљивост форме која се уклања из живота, а ова болест која је неизлечива.

Ако осуђеника на смрт сматрамо неизлечивим болесником, зашто га онда убијамо? Или ако га убијамо, зашто смо то право одрицали немачким нацистичким лекарима кад су га спроводили над душевно болесним људима? Не свакако зато што су еутаназију вршили да би усавршили биолошкоздравља расе, јер овом нашом еутаназијом ми се надамо да усавршавамо морално здравље људи, па смо на истом.

Статистике показују да смртна казна не служи ни за какву превентиву и да су апсолутно бесмислени аргументи који се на ту превентиву позивају.

Било би заиста најправедније да смртну казну извршавају они над којима је злочин извршен или њихови најближи рођаци.

Ако ми се каже да многе аргументе употребљавам тамо где би био довољан један, одговорићу – мој би био један једини, и он гласи: ‘Не убиј!'“

Izvor: Blic

Oznake: Aleksandar Vučić, Devojčica, silovanje, smrtna kazna, Tijana Jurić, ubistvo