Дете у невољним збивањима не треба да остане по страни прислушкујући шта одрасли говоре, а ако у нечему може да припомогне, корисно је ангажовати га (зависи од узраста), јер на такав начин – делом, малишан учи ефикасност и сналажљивост.

Када дођу тренуци невоље, које нам природа у одређеном моменту „покаже“, тада међу нама нема разлика у трену борбе за опстанак. Кажем међу нама, а под тиме наравно подразумевам све особе, које се нађу у подручју, које је захваћено неком непогодом. Свакако су ту и деца – наша мала чеда, која треба заштитити, али понекад заборавимо, да их не можемо изоловати од невоља. Шта чинити?

Већ сам помињала, да док децу подижемо, васпитавамо и припремамо за живот, потребно је и говорити тим малим људима шта је добро, а шта не, како да раде и стварају, шта их све лепо чека у животу, али и како да изађу на крај са тешкоћама, које их чекају у будућности. Међутим, у моменту непогоде, немамо времена да чекамо будуће дане и проверимо, шта смо научили и ми и деца; зато је неопходно да, ако нисмо малишанима говорили и припремали их за потешкоће, онда морамо да им у том тренутку окупирамо пажњу, причамо им како је неопходно да се понашају – и свакако, шта дете може помоћи и како може допринети у тешкој ситуацији.

Дете у невољним збивањима не треба да остане по страни прислушкујући шта одрасли говоре, а  ако у нечему може да припомогне, корисно је ангажовати га (зависи од узраста), јер на такав начин – делом, малишан учи ефикасност и сналажљивост. Пуно је примера, да када детету испричате, шта се дешава, да проради она исконска тежња, да и оно буде део ангажовања, кoје омогућава побољшање стања. Има пуно примера и у породицама, које нису угрожене опасношћу, које природа шаље, да причају својој деци о другим вршњацима који пате или су нешто изгубили. После такве прилагођене приче, веома често се дешава, да се код малишана јави саосећање према другима и жеља да некако усреће другу децу, што је врло пожељно. Такође, ако развијате на разне начине код деце, љубав према домовини, они ће добро знати да треба штошта да чине, како би њихова земља била заштићена и још боља.

Стања, која нису уобичајена за нашу свакодневицу, мењају успостављене навике, стремљења и расуђивања код људи, доводе нас у стање забринутости, посвећености искључиво борби за живот и тренутној сналажљивости. Рекло би се да опасне ситуације мењају нашу свест и мишљење о редоследу важности у животу – тј. да можемо пуно учити из оваквих догађаја. Оно што је јако важно, то је да не мислимо о непогодама само док трају, већ да унапред планирамо како можемо побољшати околину и како да оним што је до нас, спречимо нежељене догађаје. Поменуто се најбоље може остварити, ако децу од малена припремамо и за добре и лоше ствари кроз живот, који их чека. Шта је, заправо, кључно?

Кључно је да омладина буде спремна и поткована знањима, када се изненада догоде природне непогоде различитих облика. Најбоља припрема се може одвијати у школама! Дакле, потребно је допунити школске програме градивом у вези елементарних непогода и сналажењем у овим ситуацијама, као и знањима о начинима припреме одређених подручја, која имају ризик од поплава, клизишта, затим убацити у школски програм и заштиту од пожара, као и заштиту изложених невољи и заштиту здравља након непогода. Корисно би било и учење пливања, пружање прве помоћи, исправни начини понашања људи кад непогода већ почне, затим предлози шта би деца у зависности од узраста могла помоћи и шта је најхитније урадити.

Треба што више подстицати наставу у природи, како би се ученици што боље упознавали са облицима рељефа, растиња, чарима природе, али и њеним опасностима, јер је огроман проценат деце која не посећују природу, не знају њену ћуд и било би неопходно да се због тога разговара и учи кроз образовни систем, шта нам то природа може „приредити“ зато што су то њени циклуси, а шта се дешава као промена у природи, заслугом немара човечанства. Млади морају бити припремљени и опскрбљени практичним знањима. Морамо се озбиљно позабавити „рестаурирањем“ школског система и требамо направити у заједници практичне обуке и вежбе, које подстичу спремност, сналажљивост, организованост и осећај за друге људе око нас.

Сада, у 21. веку, немамо оправдања за елементарна незнања свих нас, која смо проузроковали непрекидно ширећи причу о неопходности искључиво удобног живота у градовима, подстицањем „модерних“ занимања, која слабо могу послужити младежи када се треба снаћи у природи и тешким животним ситуацијама; превише смо уз виртуелни свет запостављајући онај прави. У то име, једино могу рећи да не требамо „штедети“ младе припремајући их за идеалан живот, који није могуће остварити ако нисмо пожртвовани и вредни. Зато се морамо подсетити многих знања и послова, који су наши преци, већ оставили нама као бусију и направити боље окружење за себе, јер ко би то осим нас – морамо се својим рукама латити посла, а све то са потомцима, које требамо научити!

 (Двери)