Pročitaj mi članak
Неоосманизам као уобличени спољнополитички израз „турско-исламске синтезе“ тежи стварању једниствене интересне сфере на наслеђу и на простору некадашњег Османског царства.
Уз географске и историјске компоненте „стратешке дубине“(А. Давутоглу) коју у том циљу користи, Турска геостратегија простор Балкана (уз Кавказ) види као „блиски простор окружења“, то јест – као најближи и за успех шире стратегије нужно досежни „регионални простор утицаја“ као склоп залеђа (hinterlanda) што концентрично окружују средишње „турско копнo“ са епицентром у Мраморном мору, где је и смештена турска престоница.
Интензивирајући привредни и геополитички утицај на подручју „неинтегрисаног“ „западног Балкана“ као југоисточном „међупростору“ између ње и ЕУ, Турска тежи да се „ужљеби“ у све значајне комуникационе правце између Средње Европе и Блиског Истока. На тај начин Турска ставља до знања ЕУ колики је њен регионални значај, те да без ње и остварења њених интереса у регији (са или без пуноправног чланства ЕУ, свеједно) нема ни стабилности нити геополитичке и привредне „проходности“ овог ровитог подручја.
Другим речима, потенцијалном неоосманском постмодерном „реконкистом“ пројектованом до границе токова Саве и Дунава, Средњој Европи се поручује: или ћете нас пригрлити у пуноправно ЕУ чланство, или ћете се сударити са Турском чим крочите дубље на Балкан. Геополитичка експанзија на југоистоку Европе, такође, пружа Турској широки маневарски простор за реализацију дугосежних стратешких пројекција према постсовјетском туркофоном простору, ка арапском Блиском Истоку (Либан, Сирија, Ирак) и Ирану.
У остварењу неоосманске „западне стратегије“ Турска се на Балкану ослања на домаће муслиманско становништво и његов историјски сентимент према негдашњем царству на Босфору, пре свега на бошњачке муслимане и Албанце, то јест на њихове државне и парадржавне творевине на простору Европе: Федерацију БиХ, Албанију, ткз. „Републику Косово“, али и на њихове мањине у суседним државама – на Бошњаке у Рашкој области у Србији и у Црној Гори, на Албанце на југу „уже“ Србије, у западној Македонији и Црној Гори. „Стратешки лук“ неоосманског повезивања муслимана на Балкану потпуно одговара некадашњим визијама „зелене трансферзале“.
Он прати и географске датости и своје историјске претече: продор у „срце Балкана“ пре шест векова изведен је кроз овладавање вардарским долином и косовско-метохијском „тврђавом“ на размеђи са моравским сливом, а затим – кроз даљи продор у дубину, преко новопазарско-пљеваљске путање ка Горажду и даље, ка долини реке Босне. Ако на источном делу балканског полуострва Турци понове наступање маричким сливом кроз Родопе ка Македонији, имали би смо, у гестратешком смислу, у новом издању и новим средствима, својеврсну „репризу“ освајачког похода Османлија са краја 14. и током 15. века ка Средњој Европи, и то управо ојачану и подржану резидуалним упориштима (у виду савезничких муслиманских територија као „одскочних даски“) првог турског продора из Мале Азије на северозапад.
Тек делимично (153 км обале, а свега 109 км ваздушном линијом) учествујући у литоралном ободу јадранског дела Римланда са планинским, континенталним залеђем, а у условима где Хрватска и Албанија као чланице НАТО пакта контролишу највећи и најразуђенији део обале (укључујући далматинска острва), луке (од Ријеке, преко Задра и Сплита до Драча и Валоне) те Ортранска врата, Црна Гора (са све бококоторским заливом) има приметно мали геостратешки значај чак и у оквиру Балкана. Њена некадашња главна стратешка функција – да у заједници са Србијом даје централној „континенталној“ земљи Балкана излаз на море, сада је преокренута: Црна Гора, од свог одвајања, игра улогу тампона који одељује Србију од мора и чини је закључаном земљом (landlocked country).
Ипак, обзиром на распрострањеност муслиманског становништва у Црној Гори – Алабанаца од јадранске обале и Скадарског језера дуж источне границе Црне Горе са Албанијом и још важније, са Метохијом (Улцињ, Тузи, Плав, Гусиње, Рожаје), као и муслимана – Бошњака у северном делу Црне Горе (јужном делу некадашњег новопазарског санџака) који се на њих просторно наслањају, ове су територије од велике важности за неоосманску стратегију стварања „исламског лука“ на западном делу Балкана.
Дестабилизацијом овог простора, а затим његовом каснијом пацификацијом те правно-политичким прекомпоновањем (све уз синхронизовано дејство са активирањем муслиманског живља у Рашкој области), неоосманизам средњерочно смера да територијално повеже великоалбански државни пројекат са бошњачким ентитетом, и боље комуникационо (између Пећи (односно Истока) и Горажда, и Новог Пазара и Горажда) и админстиративно-политички.
Не треба при томе сметнути са ума да је „геополитички успех“ кроз дестабилизацију на простору малољудне, привредно, институционално и међуетнички крхке Црне Горе – и најлакше остварив. Црногорски владајући врх – који је, да би се одржао на власти, свесно пристао да игра историјску, и културно-идентитетску те надасве геополитички спорну, „супротну“ улогу „закључавања Србије“ и њеног идентитетског затирања на простору Црне Горе – стрепи да ће бити жртвован у неком од наредних потеза игре на балканској геополитичкој плочи.
Он зато гаји наду – својствену немоћним вазалима – да ће се доследним и ревносним извршавањем добијене улоге , као и уласком у НАТО савез, сачувати да не буде плен тих истих „савезника“ и њиховог међусобног „намиривања“.
Пошто је сваки други геополитички значај Црне Горе мимо описаног миноран, а исто то, само много значајније (у оквиру ширих регионалних, па и континенталних стратегија) могу да раде и балкански муслимани (Албанци и Бошњаци), не треба нимало сумњати да ће таласократска империја, када за то дође време, интересе слабих и неважних вазала подредити интересима других, већих и важнијих. А од Турске и њених интереса – између Средње Европе, Русије и даљих, источних, нарастајућих центара мултиполаризма – атлантисти немају значајнијег партнера. Савремене неоосманлије то јако добро знају и зато стално дижу улог: потражују све више и „солирају“ без претходног одобрења глобалних савезника, знајући да ће им скоро све „бити прогледано кроз прсте“.
Неоосманска спољна политика Турске под Ердогановим АКП-ом према Црној Гори примењује широк инструментаријум за повезивање и појачање утицаја. Он је, у првим фазама, везан за инвестиционо-економску инфлитрацију ради овладавања привредним и ресурсним капацитетима клијентске земље, као и за културну и верску сарадњу. Она се врши преко ТИКА (Турска агенција за сарадњу и развој) која има велико искуством у финасирању регионалних пројеката. 2012. године, у тренутку када је прилив страних инвестиција и са запада и истока, што због светске кризе што локалног презасићења тржишта некретнина, преполовљен, „суверена“ црногорска власт се порадовала што је, уместо њих, повећан обим турских инвестиција и трговинске размене (раст са 7 на 25 милиона евра 2011. године, са тендецијом удвостручавања на годишњем нивоу).
Томе служи „Споразум о слободној трговини“ из 2010. године, као и пет овогодишњих споразума које је премијер Црне Горе Лукшић потписао са турским премијером Ердоганом. Поменути уговори се, поред повећања обима трговине, односе и на цивилну авијацију (пораст недељног броја летова Turkish Airlines за Подгорицу), социјалну заштиту и заштиту инвестиција.
На инвестиционом пољу, турске дугорочне намере постају очитије: од скромне црногорске производње што се бави металургијом (жељезара, комбинат алуминијума), хидроенергијом („Мратиње“, „Перућица“) и термоенергијом (Пљевља), те прерађивачке индустрије (дуван и со), Турска се у првом реду интересује за улагање у области металургије (турски холдинг Тосјали купио је жељезару у Никшићу за 1,5 милиона евра), за „Алуминијумски комбинат“ и хидроенергију. Турска би на тај начин преузела примат скоро у комплетној индустрији и енергетици Црне Горе. Даља турска интересовања уперена су ка пољопривреди и прерађивачкој индустрији, а тек узгред и споредно, ка услужном сектору, ка туризму. Све ово нам говори не само да је мала црногорска привреда на путу да њом у свим кључним сегментима, и то у краћем року, овладају Турци – већ и више од тога.
Турска је у перспективи, а то отворено говоре њени званичници и привредници, веома заинтересована за улагање и у грађевини и инфраструктури, и то посебно (није тешко погодити) у подручјима северне Црне Горе – за инвестиције у путне правце кроз просторе насељене грађанима Црне Горе муслиманске вероисповести, и то – између Косова, Албаније и БиХ што данас чине још увек територијално и политички неповезани део „муслиманског балканског лука“, то јест „зелене трансферзале“. У том контексту треба гледати и идеју о турском улагању и изградњу аеродрома у Беранама.
Паралелно са планирањем инвестиција у путне правце и повећањем обима трговине, тече и појачан културни (наука и образовање) и верски утицај Турске. На овим пољима сарадње Турска вешто везује за сада сувереним властима „лојалне“ црногоске муслимане са Сарајевом, а Албанаце са Приштином и Тираном. За сада…
Саша Гајић
(Недељник)
