Pročitaj mi članakNaselje Busije se nalazi u severozapadnom delu grada Beograda... teritorijalno pripada opštini Zemun.
До пре две деценије то је уствари била обична ледина, а онда дође неки Стево Славонац 1997. године и купи први плац… тако је један по један Крајишник куповао себи плац, да би деценију и по касније Бусије постају право насеље на периферији велеградске метрополе, насељено од људи које су разни „Бљескови“, „Олује“, „Медачки џепови“, „Чагаљи“, „Откоси“, „Маестрали“, „Сребренице“… довели у Београд. Иако им фали још инфраструктуре, људи се крпе колико могу.
Сава Центар је велико здање саграђено за потребе културних и друштвено-политичких дешавања пре четири деценије на самом ушћу Саве у Дунав. Има велику салу која прима два пута више посетилаца него што Бусије имају сада становника.
Удаљеност Бусија и Сава Центра је негде око 28 км.
Пре неки дан, или да будемо прецизнији, 4. августа 2016. на обележавању страдања Срба Крајишника у злочиначкој акцији „Олуја“, када је убијено скоро 2.000 Срба, а више од 250.000 их је прогнано из РС Крајине у августу 1995. године… у насеље Бусије долази скоро 30.000 људи, на државно обележавање Дана сећања за србске жртве у Олуји. Од тих тридесет хиљада присутних најмање је било Крајишника из колоне.
Углавном су то били уплашени и наивни људи, доведени из других места, који морају својим присуством да сачувају себи посао… у народу познати као „сендвич бригада“. Јавна је тајна да водећи политичари нашег народа и државе већ деценијама преко државног апарата притискају ликове који су добили посао преко странке или преко „коверте“ (читај мито и корупција!), да увећају бројност и тиме покажу оданост вођама. Ироније је заправо у томе што већина присутних није имала неку свест о томе зашто су ту.
Целокупно дешавање 4. августа 2016. увече у Бусијама је подсећало више на некакву прославу, а не на жал, тугу и парастос. Занимљиво је било и то присуство скоро свих министара из Владе Србије, укључујући и премијера, а дошао је и председник Републике Србске.
С друге стране, дан касније, а то је 5. август 2016. у преподневним часовима, на Ташмајдану окупило се скромних 1.000 душа. Они који су дошли да у миру запале свеће, помоле се и на такав једноставан начин, без холиводских фора и фазона одају пошту србским жртвама, чије душе већ 21 годину лете изнад Балкана.
Квака је у томе што тих 1.000 присутних у цркви Св. Марка нису ишли у шетњу, тзв. колону до Сава Центра, већ су се људи разишли кућама или на посао (ко је узео допуст). Разлог томе је чисто моралне природе. Већини људи није падало на памет да иде у Сава Центар на манифестацију коју организује трећеразредна политичка странка, односно истурени пипак водеће странке у држави, која новац за изнајмљивање велике сале у Сава Центру није обезбедила из „свог џепа“, већ је то по обичају неко други донирао.
Сава Центар је тако био 5. августа после подне сабласно празан… иако велика сала прима 4.500 људи, а присустно 11 пута мање. И ту је требала да дође државна свита, да иде директан програм уживо на ТВ са националном фреквенцијом… али је све „пало у воду“. Образложење учесницима је било више него лицемерно и бедно, да због мале посећености неће да дођу представници државе и цркве, и да програм неће ићи уживо?!
Све је то очекивано… јер када садите коров, не можете очекивати да ће никнути каранфил.
Али оно што се намеће по логици ствари јесте управо то. Да они који су дошли на Бусије 4. августа, нису дошли наредни дан у Сава Центар. Једноставно нису морали, није стигла директива за то. Иначе би и Сава Центар био крцат.
Не верујете?
Ајде у 50 марки да би.
