У Србији око 24.000 деце нема име оца у крштеници, а разлози су многобројни. Никако не би смела да се потенцира кривица жена или њихова промискуитетност, каже клинички психолог из Удружења “Лунета” Спомена Милачић.
Удружење грађана “Лунета” бавило се овим проблемом и сакупило различите податке, бројке и анализе, али и прегршт животних прича, судбина ових малишана који не одрастају као остала деца, пишу “Вечерње новости”.
– Ја у крштеници имам црту. И читав живот чекам да неко за мене стане на ту црту, неко јак – каже дечак (15) из Београда.
Због тезе да су жене склоне промискуитету и да им је само важно да роде, настаје проблем коме су склони мушкарци – сумњичавост у сопствено очинство. Притом, мајке и децу прати осуда окружења и безначајна помоћ државе.
Подаци Завода за информатику и статистику показују да међу децом која су 2011., 2012. и 2013. године навршила 18 година, њих више од два одсто – у крштеници немају податке о оцу.
Дете по Конвенцији има право да зна ко му је родитељ, али само у случајевима где је то могуће. Постоје околности дететовог рођења када је ово просто немогуће – рецимо када ни сама мајка не зна идентитет дететовог биолошког оца – објаснила је Спомена Милачић.
(Телеграф)