Прочитај ми чланакГоран Херлинг наставникa енглеског језика који предаје у гимназији "Михајло Пупин" у Ковачици, (до недавног в.д. директор те школе) брутално су прексиноћ претукли, око 20 часова уњеговој кући, у улици Николе Тесле, група мушкараца - тукли по глави, телу, рукама и прстима!
Фото: (Приватна архива)
– Професор Херлинг је нападнут у сопственом дому од стране наручене банде. Био је сав крвав и пребачен је у панчевачку болницу, где му је констатован потрес мозга, а због задобијених повреда тешко се креће. Сав је натечен, а прсти су му црни од пребијања – кажу његови пријатељи.
УКАЗИВАО НА ПРОБЛЕМЕ
Према речимањегових колега, након смене Херлинга и постављања Татиане Брткове за в.д. директора у у гимназији „Михајло Пупин“ у Ковачици, овај претучени наставник је указивао на бројне неправилности рада органа школе и директорке – коју је иначе на том месту поставила локална власт коју чини СНС са својим коалиционим партнерима. То је чинио и на фејсбук страници Нова нада. Оно што је писао документовао је званичним записницима и одлукама органа школе. Над њим се за то време вршио класични мобинг, који укључује и одузимање старешинства без икаквог образложења, истичу колеге претученог Горана.
На какве проблеме, од стране локалне власти је налазио Горан Херлинг сазнаје се од текстова постављених на тој страници. Један од тих текстова преносимо у целости:
„Моје име је Горан Херлинг. Мој позив је професор, а моје опредељење је слободан човек. То значи да мојим бићем не влада страх. „Тамо где је страх, тамо живи мрак“, речи су које у нама буде ватру свесности, а свестан човек зна шта чини и зашто то чини.
Свестан човек неће заменити своју породицу и своје ближње за политичку партију. Свестан човек ће учинити СВЕ да одбрани своју породицу и своје ближње СВИМ расположивим средствима. Свесног човека неће уплашити пар бедника који му закуцају на врата и позову га телефоном да му у име партије заповеде шта да ради или не уради.
Ја се не плашим. Ја јавно изговарам своје име. Не плашим се бедника који се крију иза своје партије. Не прижељкујем рат, али се не плашим отвореног рата са њима, јер ми је деведесетих година потпуно ампутиран осећај страха.
Цео мој живот је борба. У мојој породици, у последњих двеста година, само мој отац није учествовао у неком рату. Давне 1941. се није ни родио, а 1991. је био престар.
Ја нисам био престар. Имао сам тада већ довољно година. Двадесет и две. Провео сам читаве четири године у војничким чизмама, а када се рат завршио, заклео сам се да више никада нећу узети оружје у руке.
Потомак сам две најстарије и највиђеније земунске породице, а после бурних деведесетих, повукао сам се са градског асфалта у мирну и питому ковачичку оазу, како бих после свих олуја поново пронашао себе, водећи скроман, готово пустињачки живот.
Своју заклетву сам прекршио 2000. године, али оружје тада ипак нисам употребио, јер сам на масовним протестима схватио да ми није ни потребно. Срце које је тада истим ритмом куцало у нашим грудима, отерало је Великог Брата са свог, до тада недодирљивог престола.
Нада да ће се нешто променити била је кратког века. У Србији се назмножио лоповски накот, који је земљу разорио горе од било каквих бомби.
Ни у нашој Ковачици није било боље, већ се на сву муку, појавио још и Yunirisk, а са њим још један рат – за сопствено здравље и здравље наше деце. Моје оружје овог пута били су текстови у групи STOP YUNIRISK, под именом Grey Hame на виртуелном ратишту, а бојно поље на протестима испред општине.
Када се у општини променила власт и кренуле међусобне партијске и унутарпартијске борбе, прозрео сам ту борбу не као борбу за развој Ковачице, већ као борбу лешинара око власти над Ковачицом која је на издисају.
Решио сам да ту борбу оставим будалама и не мешам се у њу, јер ће једног тренутка и сами схватити да су од целе наше општине остале само рушевине и да ће се онда као деца из улице, помирити после туче.
Посветио сам се целим бићем новом послу, позиву директора Гимназиј „Михајло Пупин“ Ковачица, преузевши је у најтежем тренутку у њеној историји – уз веома смеле идеје шта да урадим да доведем нове ученике и омогућим им учење и дружење са вршњацима из целе Европе.
Баук зависти неколицине професора, удружио се са болесним потребама локалних политичара да ставе шапу и на гимназију и напуне је гомилом својих послушника.
Никада нисам био нити ћу бити члан било које политичке партије, али ћу увек свим срцем подржати људе БИЛО КОЈЕ партије који нешто добро УРАДЕ за заједницу, а да то не буде са циљем освајања гласова бирача.
Такође, никада, ДОКЛЕ ГОД БУДЕМ ДИСАО, нећу дозволити да гимназија буде поприште било какве и било чије политике!
Свесни мојих компетенција и знајући за ове ставове, колектив ми је на гласању пружио подршку у виду ДВОТРЕЋИНСКЕ ВЕЋИНЕ, а затим ЈЕДНОГЛАСНО, што значи ЦЕЛА ГИМНАЗИЈА, ово мишљење и потврдио.
Национални савет словачке заједнице (намерно избегавам увредљиву фразу „националне мањине“), која представља СВЕ Словаке у Републици Србији, такође ми даје позитивно мишљење.
Остала је само формална одлука Школског одбора да ово потврди. Школски одбор се састоји од девет чланова – троје наставника, троје родитеља и троје из општине. Пред само гласање одбора, сазнајем да су члановима одбора и њиховим породицама претили отказима и другим глупостима, ако буду гласали за мене.
Мој противкандидат који на гласању Наставничког већа своју биографију уопште није ни изнео, а на школском одбору, између осталих „значајних слика“ из свог приватног живота, писао је о игрању кошарке у основној школи, свирању хармонике у средњој, полагању возачког испита, служењу војног рока у амбуланти и давању крви!
Осим тога, уместо да представи СВОЈ програм рада веома одговорне функције директора, он на оба састанка говори о наводним незаконитостима које чиним, и то муцајући и тешко дишући, вероватно свестан какве лажи су му сервирали да изнесе, а истовремено свестан и законских последица по њега самог, због неминовне тужбе за изречено.
Иако износим детаљну радну биографију са свим компетенцијама потребним за рад директора и представљам програм рада за четири године, школски одбор, краћи за два члана која нису дошла, уз молбу да им то опростим, јер су им породице малтретиране претњама, подршку својим гласовима пружа мом проткандидату.
Међутим, захваљујући храбрим и истини оданим људима, који и поред свих претњи ипак нису подлегли беспотребном страху, коначна одлука није донета, За избор директора потребно је 5 од 9 гласова. Мој противкандидат добија 4 а ја 3 гласа.
Намера злочинаца који су криминалним удруживањем желели да пониште слободну вољу и право на избор наставничког већа и пљунули на вољу целокупне словачке заједнице, у последњем тренутку је осујећена.
Али не и заборављена. Да би остала упамћена, потрудиће се медији и организације, домаће и иностране, које се оваквим случајевима баве, као и просветни органи и органи гоњења…„
Горан Херлинг је брутално претучен испред своје куће на самом почетку школске године
Претукла су га најмање три батинаша, у дворишту породичне куће. Има потрес мозга, поремећен центар за равнотежу и повреде по глави и телу. Сада се налази на хирургији у Панчеву. Тело му је зверски претучено, али му је дух потпуно несаломив. Читавог дана га обилазе садашњи и бивши ђаци. Ни једног тренутка не води у питање своју одлуку да се јавно супротстави увлачењу најнижег политиканства у школе у Ковачици.
Не улазећи у детаље на детаље који се баве политичком сменом и насилним преузимањем школе, претњама и уценама, већ само на основу података са странице Гимназије у Ковачици, на којој су описане повреде које је Горан добио када је нападнут у својој кући, питамо се какво ово време долази.
Да ли је могуће да узбуњивач који указује на неправилности у једној школи добије тешке повреде главе, смрвљене кости прстију, потрес мозга? Да ли је могуће да се то учини некоме из било ког разлога?
Неко нам шаље поруку да треба да ћутимо, аплаудирамо, хвалимо, ако мислимо да сачувамо главу на раменима?
Уколико полицијска истрага доведе овај напад у везу са Горановим јавним изношењем података о неправилности рада органа школе, најмање што просвета у Србији треба да уради јесте да обустави рад на бар један дан.
Осим што смо дужни да васпитавамо и образујемо ђаке, дужни смо ваљда и да се изборимо да расту у нормалној земљи! Дужни смо да им омогућимо да израсту у људе. Дужни смо да не забијамо главу у песак пред овако срамотним чином.
П.С. Уместо текста, шерујте фотографију са линка постављеног горе. Шерујте где стигнете, јер ниједне новине о овоме не пишу.
