Pročitaj mi članak
Велика Британија је једна од земаља која „предњачи у промовисању права хомосексуалаца“1. Већ смо раније писали о британском „Equality Act“2 , чији се део односи и на тзв. „сексуалну оријентацију“ – тј. штити од дискриминације хомосексуалце, лезбијке и бисексуалце: месне власти су тумачиле те одредбе на начин да би било забрањено хришћанима и другим особама традиционалног морала да усвајају децу.
У својој пресуди од 28. фебруара 2011. године оцењује и британски Високи суд Правде (High Court of Justice)3 да је такво тумачење исправно: хришћани би могли „заразити“ децу својим моралом, и то треба избећи. Суд оцењује да брачни пар Eunice и Owen Johns непогодни да буду усвојитељи – јер су пентекостални хришћани и као такви верују да су морално прихватљиви једино полни односи између мушкарца и жене који су повезани браком.
За сада се то односи на усвојитеље. Не знамо када ће се регулатива почети примењивати и на родитеље који преносе „заразу“ на своју рођену децу.
„Equality Act“ у „Part 2, Chapter 1.12“ прописује да је „сексуална оријентација“ заштићено добро: не смеју особе бити дискриминисане због таквих сконости.
Исти закон у „Part 2, Chapter 1.10,“ прописује да су заштићено добро и верска те „филозофска“ уверења: не смеју се особе дискриминисати нити по тој основи. Брачни пар усвојитеља Eunice и Owen Johns – хришћани и црнци, мирни људи чије је добро социјализовано понашање доказано у подужем животном и брачном стажу – су тужили Веће Града Derbya, које је, након што су раније већ успешно усвајали децу, оценило да нису погодни за посвојитеље јер на хомосексуализам гледају као на грех. Уз правну помоћ „Christian Legal Centre“, покушали су оспорити такво тумачење закона.
Током суђења, подршку Џонсовима је изразио и пензионисани англикански надбискуп Canterburya Лорд Кери, који је у отвореном писму упозорио да права хомосексуалаца постају важнијима од права свих других. На страни Већа Града Derbya се умешала Комисија за равноправност и људска права, која је у поднеску суду изнела да хришћани својим традиционалним моралом „инфицирају“ децу.4
Високи Суд Правде је у пресуди од 28. фебруара 2011. године просудио тачно онако, како је упозорио надбискуп Кери: законске одредбе које штите од дискриминације хомосексуалност „требају имати предност“ пред правом да се не буде дискриминисан по основи вере. Судије Munby и Beatson оцењују да заправо и нису угрозили верску слободу – хришћани, јевреји и муслимани могу слободно усвајати децу, уколико се не слажу са учењем својих верских заједница.5 То би, по природи, била верзија „верске слободе“ коју воле замишљати секуларисти и њихови колаборационисти у редовима тзв. прогресистичких верника.
Christian Legal Centre упозорава да закључци судија садржани у одлуци од 28. фебруара „шаљу јасну поруку да су правоверна (енгл: ‘orthodox’) хришћанска морална уверења потенцијално штетна за децу и да хришћански родитељи с уобичајеним (енгл: ‘mainstream’) хришћанским погледима нису подобни да би их се сматрало потенцијалним усвојитељима“.6
Судије Munby и Beatson, су наравно, добри правници: у тачки 99. своје опсежне пресуде они нам нуде један кључан одговор: месне власти у Derbyu нису одбиле одобрити посвојење од стране Џонсових зато шту су хришћани, тј. због њихових верских или филозофских уверења – оне би једнако поступиле и да се Џонсови противе хомосексуализму због неке антипатије друге врсте. Разлог изгледа јако интелигентан, док не схватимо да судије овим верска уверења (хришћанска, јеврејска, муслиманска, будистичка …) о моралу изједначују са задртошћу и разноразним ирационалним мржњама.
А судије то исказују тако елегантним и ученим речником, зацело ова господа ни сами не схватају да тиме пљују у лице свакој побожној особи.
Christian Legal Centre назива овај закључак судија из тачке 99. пресуде „очитом дволичношћу (енгл: ‘clear falsehood’) – сложеном у сврху оправдавања њихове одлуке“. Адвокатица Andrea Minichiello Williams, председница „Christian Legal Centre“ изјављује за сестринску организацију „Christian Concern“: „Eunice и Owen Johns су понижени и гурнути у страну … оно што се догодило Џонсовима је део ширег тренда који се може опазити задњих година.
Закон се све више од стране судија тумачи на начин који преферира хомосексуална права на штету слободе савести. Значајна подручја јавног живота сада постају недоступна за хришћане који не желе одступити од својих уверења. Ако је хришћански морал штетан за децу и неприхватљив за Државу, колико још година имамо док се и рођену децу буде почело одузимати од хришћана?… Овог часа постоји тешка неравнотежа у праву, због које обични људи пате. Проблем треба усмерити према Парламенту, јер је правосуђе пропустило да се заузме за грађанске слободе и капитулирало је пред програмом (енгл.’агенда’) лобија за права хомосексуалаца. Не смемо имати друштво где сте искључени само зато што се не слажете са сексуалном етиком хомосексуалног лобија. Британија сада у Европи предњачи у нетолеранцији према религијским уверењима“.7
У Великој Британији се за сада „ипак сме позивати на измене закона; , којима би се смањивала законска заштита хомосексуализма; можда се народ опамети и преокрене тренд маргинализације хришћана.
Џонсови су потресени одлуком Високог суда: „Ми једино нисмо хтели пристати, да кажемо малом детету како је практиковање хомосексуализма добра ствар.“8
Случај отимања деце у Единбургу
Ево најновијег таквог случаја из Шкотске: деда од 59 година и бака од 46 су према процени социјалних служби престари, па им држава одузима двоје унучади за које се брину – како бих их „квалитетније“ збринула усвојењем код једног хомосексуалног пара.
Прича почиње у јануару 2009. године: власти у шкотској престолници Единбургу одузимају дечака од четири године и његову годину дана старију сестру од баке (којој је тада било 46 година) и деде (којем је тада било 59 година) и дају их на усвојење пару хомосексуалаца. Објашњење: деда и бака су престари.
Деда и бака су, иначе, родитељи чак седморо деце. Једна од њихових кћери – мајка ово двоје малишана (26 јој је година било, 2009.) – је упала у пакао зависности о дрога; зато су се деда и бака бринули за двоје малишана још од њиховог рођења. Није довољно добро, кажу „одговорни“ за социјалну бригу: децу треба узети и дати на усвојење – двојици хомосексуалаца.[1] Мајка (воли она своју децу, све ако је зависница о дроги) је љута и тужна. Деда и бака су посве очајни. Почињу правну борбу на суду, макар их социјални радници упозоравају да ће им посве забранити да виђају унучад, уколико се буду копрцали против овог страховитог мешања државне власти у њихове животе.
Шкотска јавност је збуњена: деда и бака никако нису случајеви за геријатрију, најаву социјалних радника да никад више неће видети унучад ако се не помире са њиховом одлуком, неки медији карактеришу као „одурну претњу“.[2]
Не дира то пуно социјалне раднике: обистињују претњу да неће допустити деди и баки да виде унуке. „Повредили су однос поверења“ одлучивши да бране своја права на суду, кажу државни службеници. Не помаже ни чињеница да медији не наводе имена у спор укључених особа, слике деце не показују се у новинама уопште, а одрасле чланове породице сликају на начин да им се не виде лица.
Не иду ствари с правосуђем ни у Шкотској тако изразито брзо као што нам се чини када гледамо суђења у тв – серијама; пресуда је донесена почетком септембра 2012. године.[3] Суд се слаже с мишљењем социјалних радника: хомосексуалци су за децу боље решење од деде и баке. Права деда и баке нису важна, јер интерес деце да их удоме хомосексуалци има приоритет. Обзиром да су деда и бака незадовољни одузимањем унучади, у сврху заштите добробити деце забрањује им се и надаље сусрете с дечицом: барем за следеће три године, после ће се видети да ли су се деда и бака „покајали“ (и ваљда почели хвалити врлу Државу што им је мудро узела унучад, и што су унучади одузели деду, баку, маму, стричеве, тете, рођаке …).
Деда и бака су очајни: говоре новинарима да је додуше деда био, у време када се држава умешала у њихов породични живот, нешто старији – али још увек довољно здрав и снажан да зарађује плату као радник на пољопривредном имању. Бака (49 година јој је данас) говори: „Били смо им више од деде и баке. Како наша кћер није могла бринути за њих, били смо и њима мајка и отац.“ Бол због отимања унучади приписује, што је њен супруг доживео озбиљни срчани удар.
Моли Бога да поживи мужа, како не би морао умрети пре него му Држава дозволи да поново види своје унуке. „Једино нам допуштају да им пошаљемо разгледницу за Божић и њихове рођендане, путем центра за социјалну бригу. Не дају нам ни потврду да је писмо предато. Знамо да још мисле на нас јер смо добили писмо за Божић, у којем се говори да би деца желела знати што су волела када су била мала, да би волели знати када су им израсли први зубићи, и моле нас за нашу слику. Радосно смо им послали што се од нас тражило, надајући се да би из тога могла изаћи могућност за контакт, макар једном месечно, али није од тога ништа било. То није право.“
Медији у Великој Британији ову причу углавном прате кроз рубрику „Католичка Црква“. Наиме, то је једина институција која се озбиљно заузела за очување везе деце с њиховом правом породице.
Ето, тако то иде данас.
(Видовдан.орг)
