Pročitaj mi članak
Ако Србија безмало две деценије толерише споменик са именима најцрњих злочинаца из Другог светског рата у Суботици, зашто би Прешево било изузетак? Чињеница да је СПС 1994. године, мимо закона, дозволио подизање Споменика „Птица сломљених крила“, непријатна је подударност са спомеником терористима у Прешеву
Суботичанка Анђа Грубешић имала је седам година, када је зликовац Иштван Лодри, 1941. године, пред њом убио њеног ненаоружаног оца Спасоја Нинковића и сестру Бојку Нинковић. Исте године, злочинац Иштван Челе свирепо је убио свог комшију Тодора Палића, из Хајдукова код Суботице.
Ово нису биле једине ликвидације српских цивила у тим крајевима, али имена двојице убица, заједно са осталим злочинцима, међу којима су чак и имена злогласних силоватеља, убица и екстремиста, браће Иштвана и Јаноша Пелхеа, данас „красе“ Споменик „Птица сломљених крила“, подигнут 1994. године у Сенћанском гробљу у Суботици.
О Анђи Грубешић 2011. године писао сам на сва звона, објављивао фотографије градских отаца Суботице који се клањају злочинцима са споменика и – ништа. Споменик је тамо где је и сваке јесени клањају му се суботички званичници и лидери Савеза војвођанских Мађара.
Све ово данас не би било актуелно, да није врло необичне подударности са спомеником албанским терористима у Прешеву. Споменик у Прешеву је морална, историјска, политичка и урбанистичка дивља градња, али Србија нема снаге да га уклони. Шта више, Србија сама подиже споменике својих озлоглашених непријатеља.
Али, подударност два споменика са именима терориста и злочинаца овде се не завршава. Те, 2011. године, успео сам да, на основу докумената и веродостојних сведочења, утврдим да је Секретаријат за привреду АП Војводине 21. октобра 1994. године био наложио Скупштини општине Суботица да у року од једног дана сруши споменик „Птица сломљених крила“, подигнут на парцели 10337/2.
Пет дана касније, Урбанистичко-грађевинска инспекција наложила је Одељењу за урбанизам, стамбено-комуналне послове, привреду, пољопривреду и малу привреду Скупштине општине Субоптица да „изласком на лице места утврди да ли је наведени објекат порушен у складу са наведеним решењем“. Погађате, налози покрајинских органа државе никада нису спроведени.
Према сведочењу једног од најистакнутијих социјалиста у Суботици тог времена, високи функционер СПС-а, Радован Панков, лично је издејствовао да се партијски интерес тада владајуће странке стави изнад закона и државе. Његова странка већ је интересно била спрегнута са Јожефом Касом и ту држава више није имала шта да тражи, као ни правда за породице убијених цивила.
Да се држава повукла у последњем моменту, препуштајући законитост и поредак партитократској вољи вођа СПС-а, сведочио је и један полицајац из тадашње Друге станице. Он је тврдио да су, он и његове колеге, октобра 1994. године били у приправности.
Добили су допис да предузму мере, ако дође до покушаја изградње споменика. Били су приправни и припадници Ресора државне безбедности, али је по свој прилици Панков, изненада, приватним каналима наредио повлачење свих државних органа.
Од тог тренутка, одбор за подизање тог споменика био је распомамљен. Водио га је Јожеф Каса, са Ласлом Секерешом, др Иштваном Богнаром, Карољем Копларом, Петером Рицом, Миклошем Узоном, Гезом Добом и Габором Кудликом. Убијене екстремисте почели су да пореде са јеврејским жртвама нациста.
Тако Одбор за комеморацију невиним жртвама стрељаним 1944. године, на пример, 30. јуна 1994. године извештава јавност и државне органе да ће предстојећа комеморација у Сенћанском гробљу бити достојанствена и без великих претензија, баш као и комеморација депортованим суботичким Јеврејима.
У истом допису, одбор је констатовао и да се комеморација у Сенћанском гробљу организује „у недостатку непристрасних научних оцена“, а у закључку наводи да будући спомен-парк треба да буде ограђен „како у њега даље не би долазила разна стока“.
Данас покојни Блашко Стражарковић, комесар Команде места у Суботици 1944. године, сведочио је 10. новембра 1994. године да се на, тада управо подигнутом споменику, само летимичним увидом, може избројати најмање тридесетак ратних злочинаца.
Осим тога, Стражарковић је тврдио и да је у Сенћанском гробљу 1944. године стрељано око 300 припадника злогласне мађарске фашистичке организације „Њилаши“, сарадњом са окупатором компромитованих државних службеника и један број заробљених есесоваца, а не „7.000 невиних људи“ како се данас понекад тврди.
С обзиром да познајем суботичко искуство, Прешево је природна последица партитократске супстанце државе. Када једном покажете да сте спремни да одступите од закона и устава, постајете трајна мета. Зато данас на Србију ногу могу да подижу сви, а зачудо прва на себе она сама.
(Глас Русије)
