Pročitaj mi članak
(Новости)
Врло сам се непријатно изненадио када сам из штампе сазнао да још увек постоје оне издајничке творевине зване невладине организације. Био сам убеђен да су се распале чим су успешно обавиле своје антисрпске домаће задатке (све што је српско то им је мрско). То су биле групе квазиинтелектуалаца, пристојно плаћених од окупатора, које су се као залагале за поштовање људских права (наравно свих људи осим Срба). Чак сам и начуо да су им финансијери заврнули славине, па да више није тако уносно бити члан невладине организације.
Изгледа да сам направио велику грешку. Вероватно је пљување по сопственој земљи и ниподаштавање свега што носи предзнак српски, поново постало неопходно, па су се ове ништарије повампириле.
Безобразно и дрско траже од председника Србије Томе Николића да се одрекне титуле војводе, тобоже, ради мира у региону и нормализације односа са онима којима то почасно звање смета! Заиста не знам да ли су страни плаћеници полудели или су гледали сувише Булајићевих филмова? Једно је очигледно: они немају појма шта је то четништво, колико дугу традицију има у српском народу и колико је велика част носити титулу војводе.
Не могу да говорим у Томино име, али пошто сам и сам војвода и портпарол СЧП, покушаћу да „миротворцима“ објасним неке ствари.
Нису сви четници они крезуби, брадати типови, са камом у устима, који иду около, пијанче, силују и кољу невине људе. Сам покрет сеже још од балканских ратова, а име четник (комита) означава српског родољуба који се на герилски начин бори против страних окупатора (борио би се и против вама сличних издајника да сте тада постојали).
Морам да вам испричам једну истиниту причу, о томе како се прави Срби понашају према окупаторима, не би ли на вас деловао педагошки и не би ли схватили да је посао који радите прљав и издајнички.
Мој прадеда Игњат је био ћурчија у време када су Бугари (тада још нису били у ЕУ) окупирали Ниш. Окупација је била прилично сурова, па су мог прадеду оптужили да сарађује са КОМИТАМА (ЧЕТНИЦИМА) и извели га на стрељање. Док је стајао пред стрељачким водом Игњат је замолио да му испуне последњу жељу – да попуши последњу цигарету. Ослободили су му једну руку, а бугарски официр је пришао да му запали цигарету. Тог момента га је мој прадеда Игњат слободном руком зграбио за врат и ишчупао му гркљан. Наравно да су га Бугари моментално убили и бацили у Нишаву. Моја родбина из Ниша тврди да су Игњатово тело извадили из реке и сахранили, да би му се знао гроб, мада у то сумњам.
Не сумњам да би невладине организације у данашње време прогласиле Игњата за ратног злочинца, који је извршио мучки атентат на једног добро васпитаног страног официра.
Игњат је свакако био само прави Србин, патриота и сарадник четника. Сад замислите колико части, угледа и достојанства носи титула војводе. Није ми јасно откуд овим право да се уопште обраћају војводи Томи Николићу или било ком другом војводи и да траже да се одрекне титуле. Па нису они лежали у шиптарском казамату, него Тома.
Какав мир у региону спомињу, кад би прво увредили Македонце. Јер, не знају да је „Спремте се, спремте четници“ македонска песма, да је село Дреново у Македонији, и да се песма не односи на ђенерала Дражу, већ на војводу Јована Бабунског (имам негде оригинал и најдражи стих ми је: „Фрлите бумби, четници“…).
Када је војвода Мирослав – Челе Вуковић, председник Српског четничког покрета, одлучио да ми додели ту високу титулу, некако у исто време, исто је одлучио и Војводски савет Уједињеног равногорског покрета. Традиционална српска неслога је владала и међу четницима. Пошто ми је досадило да на Дан победе ПРОТИВ ФАШИЗМА 9. мај на пригодној паради марширају две четничке колоне, одлучио сам да звање прихватим када ове две организације потпишу протокол о сарадњи, што је и учињено. Због тога ме неки зову и војвода ујединитељ, на шта сам врло поносан. Војводску заклетву сам положио у цркви у селу Ба (историјско место одржавања Првог четничког конгреса).
Зато ми је крајње неприхватљиво да неке тикве без корена траже од војводе Томе Николића да погази оно у шта се заклео пред Богом.
Можда, када се титуле одрекну војвода Степа Степановић, Радомир Путник, Живојин Мишић, па енглески војвода од Кента, Јорка, војвода од Единбурга, Џон Вејн свога надимка (војвода), па хабзбуршке војводе и надвојводе и кад Војводина промени име.
Не волим што сам морао да се обраћам невладиним организацијама, јер кад год им се обраћам обавезно повраћам.
Борисав Ђорђевић, војвода Српског четничког покрета, заменик председника СЧП војводе Мирослава Челета Вуковића и портпарол исте организације и војвода западноморавски Уједињеног равногорског покрета.
П. С. Звучи нескромно, али, колико знам, једини имам две војводске титуле. Не постоји цена због које би их се одрекао.
