Прочитај ми чланак
Романтичне вечере у скупим ресторанима или студентски доручци у пекарама би након овог текста могли опасно да вам се згаде, с обзиром да је извесна Милана открила застрашујућу истину која се дешава у кухињама ових објеката.
Наиме, Милана и њен бивши дечко су дуго времена радили као кувари, односно пекари у ресторанима по Београду и Панчеву, где су затицали невероватне услове у којима се специјалитети праве.
Она је рекла како није необично да се редовно боре са бубашвабама и пацовима на местима где се спрема храна, те да газде ових објеката не маре за хигијенске услове док год им добро иде продаја.
Милана је своје искуство пренела и студентима свих београдских универзитета, који су се бунили на квалитет хране у мензама, те је хтела да им приближи због чега је то тако.
– Стрпљиво сам чутала до сада, али не могу, морам да прокоментаришем нешто у вези са овом критиком на рачун мензе. Имала сам то задовољство да један период живота радим у пекарама, а отприлике у исто време (све је то било пре 3-4-5 година) мој бивши момак је радио у неколико ресторана као кувар. Побегли смо из те индустрије и он и ја главом без обзира, а ево и зашто:
Ти буреци од 100 динара и пице од 120 које купујете у пекари углавном се производе у просторијама по којима бубашвабе гамижу дословно у ројевима, а протрчи ту и тамо неки миш, па и пацов. Радила сам у пекари у којој почнеш да правиш сендвиче (они фини „посни“ и слични сендвичи у целофану који коштају преко 100 динара) и ако ти уђе муштерија и мораш те напола сачуване сендвиче да оставиш на 5 минута, када се вратиш, по њима гмиже 10-ак бубашваба – прича она.
Оно што се уради у таквој ситуацији је да руком растераш бубашвабе, завршиш сендвич и фино га увијеш у целофан. Сваки хлеб / кифла итд. Који падне на под уредно се врац́а на полицу. Оне печурке на пици се никада не перу пре употребе (а ја се питала зашто све девојке које раде у пекари имају црне нокте – не, та прљавштина не може да се спере).
Радила сам у четири пекаре у Панчеву, у 03:00 је ситуација била оваква, само су у једној били пристојни хигијенски услови. A знате зашто? Зато што су имали малу производњу, само неколико врец́а са брашном. Тамо где има пуно брашна има и бубашваба и пацова и дезинсекције и дератизације не помажу много.
(Увек се сетим једног старијег пекара из Лесковца када је причао како је ујутру затекао „пацова како хода по тесту ко човек“. Када сам га питала да ли је свуда тако рекао је „да, апсолутно, на 100% места где сам радио“ , а човек је био пред пензијом).
Мислила сам да је у ресторанима боље, нарочито по БГ-у, али не. Мој дечко је радио у једном ексклузивном ресторану и сећам се када сам га звала и када је он сав растројен рекао како је сео да запали цигарету јер га је много узнемирио призор 3 пацова која су ођедном протрчала кроз кухињу. (До тада су се појављале индивидуално).
Радио је у још неким ресторанима, од којих је један био са традицијом од 30-ак година. Саветовао ме је од срца да никада не једем тамо, јер се намирнице чувају на неадекватан начин (стоји ољуштен кромпир у води у фрижидеру по 2 дана, домаћице знају како то онда може да изгледа, ништа не сме да се баци да се газда не баци у трошак), служе сухомеснате производе са истеклим роком итд.
Дакле, мислим да сам била довољно сликовита. Нисам радила у кухињи студентске мензе нити познајем некога ко јесте, али тај мој бивши је био кратко на замени у кухињи „Дечја радост“ (предшколске установе) и тамо је стварно све по п.с.-у.
Е сад, када ви одете у ресторан и кувар спреми јело за вас двоје- троје, наравно да ће закамуфлирати све, спаковати у порцелански тањир и узети вам 40 евра (30, 20 – колико вец́, нисам дуго јела у ресторану). Помислите за колико студената се кува у мензи, па следец́и пут када наиђете на јабуку која је презрела или трула ИЗНУТРA, размислите да ли је рационално очекивати да се то не дешава.
Такође сетите се приче о сендвичу и бубашвабе кад вам дође да уђете у пекару. Уштедећете паре и поправити линију. “
Извор: 24sata.rs
