Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
У Булевару ослобођења број 2, у Београду, тек неколико десетина метара изнад Славије, живео је човек који је познавао разлоге и мотиве почетка Првог светског рата пола године пре него што је почео највећи сукоб у дотадашњој историји.
Данашња, модерна историографија препуна је политичких амбиција оних који „на победнички начин“ пишу историју. Међу планетарним глупостима које улазе у моду, истиче се она која говори да су Срби криви са Први светски рат, поготово јер је атентат у Сарајеву дело Гаврила Принципа, односно Младе Босне.
А прича о Дамјану Бранковићу говори управо супротно.
ТАЈНЕ „ЗИДАРА“
На фасадама ове зграде стоје типични масонски симболи. Здање Дамјана Бранковића збори да је он био велики поштовалац и члан слободнозидарског реда, па изнад самог улаза у зграду стоји упечатљив медаљон изнад којег доминира пирамида са „оком свевидећим“, чије је значење доминантно код масона. Сунчеви зраци обасјавају силуете две жене, од којих је једној на рамену сова, симбол будности, а другој је у руци огледало, које представља интроспекцију, односно самоспознају. Безброј мањих медаљона на грађевини означава фазе у којима слободни зидари стасавају током прикупљања својих знања.
Дамјан Бранковић био је још почетком 20. века истакнути члан овог друштва, да би касније постао и Велики беседник Велике ложе „Југославија“. Један је од оснивача четничког покрета. То је било време када је осниван овај покрет на југу Србије, како би се супротстављао Бугарима. Уз Дамјана Бранковића, ту су били и истакнути масони Милош Гођевац, Васа У. Јовановић и Јован Алексић.
Овај необични човек чија су деловања из сенке била добоко патриотска, имао је блиске контакте са Николом Пашићем који га је често слао у политичке мисије. Бранковић је иначе био виспрен послован човек, а још пре Првог светског рата био је заступник немачког гиганта „Крупа“ за Краљевину Србију.
КАО ЏЕЈМС БОНД
Они који су темељније упознали рад Дамјана Бранковића, називају га „претечом Џејмса Бонда“. Наиме, пред сам почетак рата Бранковић је путем својих веза успео да подмити аустроугарске чиновнике у Земуну да нам пребаце железничке машине које су биле задржане на граници. Да није успео да их довезе у Београд, вероватно не би могла да се изврши брза мобилизација, а тешко и да би се уопште одиграла Колубарска битка. Издвајамо и његов успех пре Другог балканског рата, када је успео да допреми хиљаде коња из Русије. Наиме, Србија је имала довољно топова, али не и коње који би их вукли. За само недељу дана невероватни Бранковић успева да допреми ове драгоцене животиње које су вукле топове, а Бугари су се касније жалили на велику мобилност српске артиљерије.
Он је био први који је Пашићу јавио да ће доћи до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, а присуствовао је и многим разговорима са краљем Александром Карађорђевићем, где је био нека врста курира, односно преносиоца порука између монарха и ондашњих слободних зидара.
Један од извора за биографију Дамјана Бранковића јесу полицијске архиве од 1945. до 1956. године, јер је послератна комунистичка полиција темељно испитивала Бранковића, све до смрти, када се упокојио у дубокој старости. Постоје и документи у Архиву Југославије, где стоје јасни подаци о делу овог човека.
Тадашњи полицијски иследници, неупућени у постојање масонерије и њених тајни, бележе у записницима податке којима се ишчуђавају. У Бранковићевим изјавама издваја се она у којој је за краља Александра рекао да је био члан ложе „Гранд Оријент“ у Паризу, а да је ту био и генерал Сарај, командант Солунског фронта. „Уопште“, бележи иследник, „по Бранковићу је већина председника држава учлањена у масоне. По њему, чак и Труман је масон.“ (Подсећамо, тадашњи амерички председник се чак и фотографисао са масонском кецељом.)
Човек од великог поверења ондашњих власти, какав је био Бранковић, имао је веома битну улогу у скупљању информација о претњама које су касније прерасле у Велики рат. Запрепашћујуће је са колико тачности је био упућен у догађаје које касније потврђују извори из Архива Југославије.
ДОГОВОР У КОНОПИШТУ
Најаве које су почетком 1914. године стигле до Бранковића биле су веома важне и бескрајно деликатне.
– Мени је у поверењу саопштено у Берлину да је ултиматум Србији спремљен у Потсдаму, и да је рат против Србије одлучен у Конопишту, између немачког цара Вилхелма и Франца Фердинанда у јануару месецу 1914. године, неколико месеци пре атентата – касније је објаснио Дамјан Бранковић полицијским иследницима.
– Ову вест саопштио ми је, као заступник Крупове фабрике њен директор др Милон. Он ми је између осталог рекао да је Немачка дала Аустрији слободне руке у акцији против Србије, да изабере и узрок и време кад ће је напасти. Ја сам то саопштио и нашој слободнозидарској ложи и Влади (Пашићу). Дејство ложе покушало је да рат осујети. Француска ложа „Гранд Оријент“ показала је жив интерес и њеним посредством у већини париских листова, у разним питањима, држало се симпатично према нашој земљи, наговештавајући тиме живи интерес за нашу земљу. Исто је било и у лондонским листовима. Тадашња влада, заузета је била непрекидно партијском борбом, одстранила је сваки интерес од догађања спољне политике, тако је ушла у изборну агитацију за нови парламент, до чега није ни дошло објавом ултиматума.
Ето, тако наше власти нису умеле да чују директну претњу ратом, који јој је био пред вратима, а атентат Гаврила Принципа само је убрзао оно што је било увелико извесно. План да рат почне свакако није почео са овог поднебља, већ после разговора немачког и аустроугарског лидера, а једна кућа, непосредно изнад Славије, и даље „памти“ то опасно време, у сумрак пред Први светски рат.
