Gradsku vrevu i vrelinu asfalta zamenili su cvrkutom ptica i seoskom idilom. Filip Jelić (32) i njegova supruga Aleksandra (30) uživaju u odrastanju svoje ćerkice Milice u ambijentu sela Mušići, kraj Kosjerića.

Градску вреву и врелину асфалта заменили су цвркутом птица и сеоском идилом. Филип Јелић (32) и његова супруга Александра (30) уживају у одрастању своје ћеркице Милице у амбијенту села Мушићи, крај Косјерића.

– Све што нам треба за живот имамо овде – каже Филип Јелић.

Пре четири године он и супруга су оставили стан и све послове којима су се бавили у Београду и преселили се у сеоски амбијент на имање на коме су живели Филипови преци.

Филип је архитекта. У Београду је држао школе цртања и припремну наставу за студенте архитектуре, а Александра је дизајнирала и шила одећу и продавала је путем интернета. Зарађивали су довољно за своје потребе и још успели да уштеде да у селу направе и опреме мању кућу. Брачни пар је недалеко од прадедине куће саградио себи дом, чије дотеривање још траје.

– Иако сам архитекта, тек сам тада научио да закуцам ексер, а сада већ све око куће радимо сами. И намештај смо дизајнирали и направили по мери, као и малени видиковац за Милицу у дворишту – каже домаћин.

Филип је још на факултету планирао да се врати у село, али тадашња девојка није за то хтела ни да чује. Онда је упознао Александру, коју је идеја одушевила и пре четири године су преломили да дођу – непосредно пре рођења ћерке – хтели су другачији живот од београдске гужве и гунгуле.

– У Београду нам је сметала бука, брзина, то што су људи толико заузети, анонимност и удаљеност међу људима. Разговори су били „Шта има?“; „Ево, ништа“. За обичне послове требао нам је читав дан, губили смо време у градском превозу, на све стране продавнице које те маме и убеђују да вам треба нешто што ти не треба – објашњавају Јелићи зашто су град заменили селом.

Ови бивши Београђани кажу да им период прилагођавања није био потребан.

– Лако је навићи се на мирис борове шуме, птице и ветар. Као да смо на одмору сваки дан – с осмехом ће Александра док нам служи домаћи чај од камилице и јагорчевине.

На том „одмору“ Филип ипак много ради. Он прави архитектонске презентације и тродимензионалне моделе и анимације за фирме у Аустралији, и то преко интернета. Ипак, њихови дани углавном теку опуштено, без рокова и распореда.

– Бирамо да ли ћемо да се прво прошетамо, играмо са ћерком, радимо око куће или у башти – прича Александра.

Здравље, отуђеност људи и повратак природи су главни разлози због којих су оставили удобност града.

– Све што нам истински треба за живот имамо овде – свеж ваздух, чисту воду, сунце и здраву храну, која може чак и да се набере свуда без узгајања, као прави дар природе – речи су породице која је баш тих дана када смо их посетили уживала у брању печурака и шумских јагода.

Кажу да им ни зима не пада тешко – санкају се, уживају крај ватре, а Александра тада често шије крај бајковитог погледа на борове под снегом.

У селу дупло јефтиније

Модеран човек по мишљењу Јелића греши мислећи да је новац најбитнија ствар, а не оно што за тај новац добијеш.

– Нама је мало пара потребно, јер је живот у селу бар дупло јефтинији. Одмакнут од телевизије и ноћних излазака човек има много слободног времена, духовне и менталне снаге да ради нешто квалитетно и усмери се ка себи, а онда и ка својој породици – објашњавају Јелићи.

Izvor: blic.rs

Oznake: Aleksandra Jelić, Beograđani, Dunja Tulimirović, život na selu, Kosjerić, Mušići, Filip Jelić