Аустријска „званична“ публицистика не посустаје у прављењу менталне кланице у својој јавности када је у питању историја српско-аустријских односа.

Она упорно контрастно истиче све оно што има мало везе са позитивним геополитичким, културним, етничким, етичким и конфесионалним везама између наша два народа те и даље опстаје на линији хабсбуршке љутите утрну​лости према било каквим српским интересима, радећи тако насупрот и ​инетереса сопственог народа.

Аустријска публицистика и даље распојасаним језиком некадашње шенбрунске, хофбуршке и белведерске клике показује неизлечене комплексе старе геополитичке алавости, политичке надмености, историјске бахатости и ​шовинистичког простаклука увијеног у ​фини језик из старине.

Говор аустријске публицистике о Србима карактерише строги шематизам нетрпељивости а век од тираноубиства у Сарајеву и актуелност косметског питања су само помогли да се ниске страсти јасније изразе на вишем академском нивоу и смутније на највишем политичком.

Аустријска публицистика има једну страшну онтологију дубоке непромењености непријатељског односа и деловања према било којем српском интересу што је већ нанело дугорочно непоправљиву штету српско-аустријским односима јер је код А​устријанаца таква индоктринација произвела дубоку историјску свест о Србима као беспризорном народу са којим још није све завршено.

О АУТОРУ

Оливер Вуловић је сарадник више интернет сајтова, некадашњи стални уводничар београдског недељника Српско огледало и дневника аустријских Срба Истина. Члан је Београдског форума за свет равноправних, Националног клуба Видовдан у Новом Саду и Покрета за Србију из Београда. Члан УНС. и Хришћанских социјалиста –  националиста.

Најновије дело „Заједничка историја – један век српских и аустријских митова“ ауторке Еве Тамаре Азбот са Института за публицистику Универзитета у Бечу и Силвије Нађиван са Института за дунавски регион и централну Европу у Бечу – у којем је описан, делимично али са разумевањем критикован однос аустријског друштва према „аустријским митовима“ (Х​абсбуршки импе​ријални мит) али реско и високо критично описан, посматран и негативно оцењен однос српског друштва према „српским митовима“ а погодићете, посебно према „К​осовском миту“ – можда је најтупља оштрица свега онога што се ове године могло у Аустрији писано забити у српско срце.

Али, по закључку „да је европска интеграција Србије могућа тек када се стари митови оставе по страни и не буду више важни друштву“ се види и осећа стари аустроугарски однос према историји у којем се смањивање њихових империјалних територија увек некако сведе на низ несре​ћ​них историјских околности, а свако откидање од српских територија као достизање космичке правде.

Аустријске ауторке су кроз своје дело тендециозно покушале да кроз „сукоб ова два мита“ насилно упаралелишу хабсбуршки мит о великој и значајној империји са „Косовским митом, митом жртве и небеског народа, који Срби негују“ те тако територију рођења староседелачког српског народа – на коју су Албанци дошли као продукт непријатељских миграција и увек под спонзорством и војном заштитом окупационих сила ​-, територије чији је већи део пре петнаест година​ а након освајачког рата​,​ војно запосела и окупирала англосаксонска фашистичка армада (која на челу свог тајног вођства има људе који вуку дубоке породичне али и окултне и економске везе са Хабсбурзима) – упореде са путем ослободилачких ратова праведно изгубљеним територијама једне колонијално незајажљиве царевине а са којима царевина пре освајања претходно органски и организационо није имала никакве везе, осим на нивоу личних веза појединаца.

Напор поменутих ауторки је један од логичних наставака аустријске публицистике и историографије да Србију посматрају кроз колонијалну оптику при том заузимајући један дискурс природности и оправданости потребе за потпуном овладавањем над Србијом у свим сф​ерама, а посебно сф​ером знања јер се путем аустријске „производње знања“ о историји Србије – које се после различитим путевима трансф​ерише и у саму Србију и њене институције то „знање“, засновано на економској надмоћи Аустрије и чланства у ЕУ – користи да се код Срба произведе сасвим другачији идентитет који подразумева доминацију других, у овом случају самих Аустријанаца и њиховог клијент-народа, Албанаца.

Српска публицистика мора да на међународној сцени баци јаче светло на овакве агресивне напоре из Аустрије, Немачке, Велике Британије и Турске, да прати и одговара више и упорније на сваки покушај те врсте а не само да рад појачава о годишњицама илити по појави медијски крупније пропраћених подметачина.

Германско-англосаксонска „производња знања“ о историји Србије као и наметање тог „знања“ има своје алатке и институције које га конструишу у иностранству као и домаће „просветитеље и ширитеље“ и неопходно је да српска најважнија алатка, звана истина, на домаћем терену више не буде срамежљиво употребљавана од основношколских уџбеника до ретко храбрих у САНУ, него да од стрипа са Марком Краљевићем до најозбиљнијег научног програма РТСа преко недвосмислених дипломатских наступа највиших државних функционера и без страха шта ће о томе мислити страни фактор или веома уважени али мањински народи, истина као основна алатка буде непрекидно у нашим рукама у интересу одбране нашег идентитета и вековног државног простора.

Косово је срце Србије.

Извор: Србин.инфо

Oznake: Austrija, austrijski mitovi, istoriografija, Oliver Vulić, Srbija, srpski mitovi