БАКА ОДОЛЕВА ПРИТИСЦИМА АЛБАНАЦА: По цену живота не напуштам кућу!

07:45 08.12.2018.

Украли су ми све што сам имала, чак и ашов и старе ципеле. Бранка Миловановић (84) из Гојбуље код Вучитрна упркос бројним нападима не жели да прода имање Албанцима

Не смем ништа да купим и донесем у кућу, јер ми све живо покрадоше. Па шта да кажем када су ми украли ашов и мотику, па и старе ципеле. Ма нека краду, али ја по цену живота не желим да одем одавде!

Овако Бранка Миловановић (84), из села Гојбуља код Вучитрна, некада већински српског, а сада већ „мешовитог“ места, говори за „Новости“. Каже да упркос бројним притисцима и нападима не жели да прода имање Албанцима. А они на све начине покушавају да се домогну њених парцела на којима се налазе два извора минералне воде. Последњих дана, срећом, није била на мети непознатих насилника и разбојника, али претходних година, како каже, свашта је преживела.

– Покрали су ми све што се покрасти могло – говори нам старица. – Испразнили су ми цео подрум, а када више нису имали шта да украду, онда су почели да ми доносе крадене ствари. Чак су ми у подруму једном оставили сандук са војничком униформом, ваљда да ме опомену да су ми синови, од којих један са породицом живи у Митровици, а други у Холандији, у опасности. Али ја сам, свесна њиховог безобразлука, то спалила. Сваку пљачку или доношење крадених ствари пријављивала сам полицији, али починиоци никад нису пронађени.

Док шетамо двориштем на почетку села, Бранка нам објашњава да су јој вандали поломили и сигурносну камеру, коју јој је син поставио испред куће како би спречио упаде лопова на посед. Зато су јој деца, забринута за њен живот, поставила и нова сигурносна врата, али Бранка каже да је свесна да је само Бог може заштитити. Не узда се, признаје, ни у аларм који је повезан са телефоном припадника кососвке полиције, јер до сада ниједан од неколико десетина напада, и пљачки, није разрешен.

– Синови јесу забрнути на мене, али знају да не могу да ме убеде да одем из своје куће. Јер ово је мој дом и једино место где се осећам добро. Место где сам провела живот и где желим да га окончам кад Бог буде тако рекао, а не када то напасници желе – додаје бака док нам показује недовршену кућу у комшилуку коју гради Албанац, који је имање купио од Срба.

Испред Бранкиног дворишта на делу ливаде, које је сада такође у албанском власништву, поређане кошнице и фарма фазана. Ипак, утеха јој је, каже, што у кући испред њене живи српска породица, старији брачни пар са сином и снахом, а нешто даље су још две српске породице.

– Најгоре је што ни стоку не смемо да држимо, јер нам и њу покрадоше. Ето, обрађујемо мало имања и срећом имамо те пензије – говори нам Бранкин комшија Воја Зарковић (80).

Он нам објашњава да је у селу остало тидесетак српских кућа, од којих је бар половина полупразна. Углавном оронули и у тишину огрезли српски домови, а насупрот њима новосаграђене албанске куће, попут велелепног етно-ресторана са десне стране на улазу у село. У центру села српска школа, коју похађа тек неколико ђака. Али, не дају се.

ПОМОЋ ИЗ СРБИЈЕ

Бранка живи од пензије покојног супруга и појашњава нам да преостали Срби у Гојбуљи углавном живе од неког вида примања из централне Србије. Да је тако потврђује и њена комшиница Милица Апостоловић, самохрана мајка четворогодишњег сина, која у кући добијеној на коришћење живи од социјалне помоћи и дечјег додатка.

САНДУК СА МУНИЦИЈОМ

– Лопови су ми украли и казан за ракију, а потом у подрум донели неки сандук са оружјем. Хтели су вероватно да ми подметну да поседујем оружје, па да ме ухапсе и натерају да продам имање. Али, ја жива нећу одавде. Овде сам се родила, рађала децу, а овде су се рађали и моји преци – прича Бранка и додаје да јој највише недостаје друштво.

Синови је редовно обилазе, али најчешће је сама у кући. Ипак, нада се да ће уз Божију помоћ опстати на свом огњишту.