Pročitaj mi članak
(Политика)
Ових дана, и уопште последњих година, доста се прича на тему повратка Београда на своје реке. Ово је део светског тренда, градови се отварају ка рекама, а на речним обалама уместо магацина ничу ресторани и галерије. Та динамика срећом није заобишла ни Београд, а изражава се кроз оживљавање Савамале, Бетон хале, измештање Железничке станице, постављање Међународног путног пристаништа, могућу рекомпозицију Луке Београд итд.
Осим силаска на реке у Београду је присутна још једна урбанистичка тенденција, а то је џентрификација. Џентрификација је процес повратка креативних и виших средњих класа у центар града, у радничке квартове или магацинске просторе, где су обично напуштени или запуштени објекти, али на доброј локацији. Тада, плански или стихијски, на местима где су раније била стоваришта,почињу да ничу нове зграде, тржни центри, уметнички простори. Звучи познато? Управо је то оно што се дешава на Сави. Али, хајмо од почетка.
Све је, наиме, кренуло са Ромима. Сећамо се расељавања Рома испод Газеле 2009, што је у ствари само процес џентрификације на делу, толико пута виђен у свету. Иако људима који су расељени сигурно није било пријатно, јавни простор се не може заузимати по сопственом нахођењу, а поготову не на централној локацији поред реке. Уз многе друге, јавио се Де Бердемакер, градоначелник белгијског града Ларнеа, да „изрази забринутост“, иако је Београд поменутим Ромима обезбедио смештај и лична документа. Као неко ко је живео у Белгији, са сигурношћу тврдим:да сам развила шатру у центру неког белгијског града, јер ми одговара локација, била бих расељена ,,у року од одмах”. Уз дужно поштовање градоначелнику Ларнеу, подразумева се да град Београд припада свима и да јавне површине морају остати јавне.
Отварање центра града према реци може се видети и кроз све гушће распоређене сплавове на Сави. На месту где је пре само четири године било једино картонско насеље у Европи у центру неког главног града, сада је зелена површина, а на том делу реке убрзано ничу сплавови, те ноћни живот Београда постајејасно зониран и лакше доступан. Ако се овако настави, верујем да ће за пет година цео ток Саве од Калемегдана до Аде бити испуњен сплавовима и бродовима.
Враћањем на реке, враћамо се и у стари центар града – Савамалу, простор око данашње железничке и аутобуске станице. У 19. веку,па све до Другог светског рата,Савамала је била центар српске трговине, политике и грађанског живота. Док су се на Калемегдану смењивали Турци и Аустријанци, српскии осталиживаљстановао је око Тврђаве. Милош Обреновић је за нови центар Београда одредио Савамалу (јер је била ван домашаја турских топова) и за само један дан џентрификовао ју је. За разлику од садашњих београдских власти, књаз је џентрификацију спровео врло агресивно и у једном дану раселио сиромашно становништво, те саградио зграде с раскошним фасадама и у њих населио богате трговачке и грађанске породице. До Другог светског рата Савамала је постојала као центар града, али онда бива заборављена и транзит тешког саобраћаја постаје њена реалност.
После 60 година тиховања, Савамала опет постаје вибрантни кварт. Може се рећи да је џентрификацију Савамале овог пута (2007.) покренуо Немања Петровић, помоћник председника општине Савски венац. Уз још два врло битна актера: Културни центар „Град“ и „Миксер Хаус“. Према речима господина Петровића, тренутно је у изради План детаљне регулације који ће уредити урбанизам целог кварта, чак и лагуме испод Савамале, који законски досаданикад нису били регулисани, па се није знало шта с тим простором. Планира се и изградња нових стамбених објеката, који ће довести нових 1.500 становника у овај крај, у којем тренутно живи њих 2.500. Што се локала тиче, неизвесно је која ће им бити намена, пошто чак 80 одсто њих иде у реституцију – потомцима богатих породица из прошлог пасуса. Надајмо се да ће и нови власници схватити значај Савамале, и подржати идеју уздизања нове културе и демократизације јавног простора у Београду.
Џентрификација је донела добро Београду, али она не сме бити ни преагресивна. Идеја де се модерни комплекс иранске архитектињеЗахе Хадид смести у комплекс Беко, тик уз Калемегдан, пример је како џентрификација може да уништи душу града. Осим што ће се обесмислити урбани пејзаж Калемегдана, јер ова грађевина поред Тврђаве делује као да је с Марса пала, по ко зна који пут ћемо показати колико (не) ценимо своје наслеђе.
