Pročitaj mi članak
Оливер Потежица, амбасадор Србије у Либији, открио је у исказу датом Радној групи Министарства спољних послова да су убијени службеници амбасаде Јовица Степић и Слађана Станковић сами тражили да са њим крену на пут за Тунис, током којег су отети.
Потежица је у сведочењу у оквиру истраге навео да су Јовица и Слађана знали споредне путеве на траси од Триполија до Туниса и да су се зато сами понудили да му помогну да са породицом безбедно пређе тај пут.
Према његовим речима, до отмице је дошло на улазу у Сабрату, буквално у тренутку док су се растајали, када је Потежица настављао пут ка Тунису, док су Слађана и Јовица планирали да се врате у Триполи.
Амбасадор Оливер Потежица у сведочењу о отмици двоје касније убијених Срба у Либији до танчина је описао кобни пут 8. новембра, али није навео могуће мотиве за отмицу наших држављана:
– Тог 8. новембра у раним поподневним сатима, око 13.15, кренуо сам на пут из Триполија у Тунис како бих пребацио породицу у Београд, али и како бих у Тунису одржао састанак са амбасадорима из осталих измештених српских амбасада у региону. Пут између та два града, којим сам прошао најмање 60 пута и који су редовно користили сви службеници амбасаде, није био безбедан због локалних сукоба, па су ми се службеници амбасаде Слађана Станковић и Јовица Степић сами понудили да крену са мном. Дакле, нисам то ја тражио од њих, већ су се они добровољно понудили.
Степић ми је рекао да познаје извесног Либијца Ел Ганудија, којег ја нисам познавао, а који је требало да нас околним, безбедним путевима спроведе до границе са Тунисом и прелаза Рас Џедр. Наиме, главни пут иде уз море, али он није био сигуран, док околни иду копном и требало је да преко њих имамо миран и сигуран пролаз. Јовица и Слађана су ми рекли да су ишли раније тим путевима и да неће бити никаквих проблема, док ја, признајем, никада раније нисам прошао туда – написао је Потежица у свом одговору Радној групи МСП.
Амбасадор је даље изнео детаље организације пута и објаснио зашто су Слађана и Јовица били у првим колима.
– О путу смо обавестили централне власти у Триполију. Знали смо да сваки град у Либији има своју засебну власт и да би сваку од тих локалних управа требало обавестити о нашем путу, али смо одлучили да то не чинимо. Рачунали смо да је тако безбедније, да је боље да све те локалне власти од града до града не знају куда пролазимо. На пут смо кренули у три возила. У првом, „хјундаи сонати“ били су Јовица и Слађана, и то само зато што по протоколу то возило није било предвиђено за амбасадора јер је било старије. Ја сам са породицом био у џипу „хјундаи“, док је Степићев пријатељ Ел Гануди био у трећим колима – објаснио је Потежица, не наводећи тачно како су се возила кретала у колони.
Потежица је изнео и низ детаља о путу и самом тренутку отмице.
– Возили смо се околним, мени непознатим путевима и негде код Сабрате изашли смо поново на део пута који сам познавао. Ту смо се растали. Стали смо на раскрсници код неког комплекса и тада сам ја са породицом планирао да наставим даље ка Тунису, док су Јовица и Слађана кренули назад за Триполи. Сећам се да смо чак и махнули једни другима…
У том тренутку зачуо сам страшан прасак. Видео сам да су се два возила закуцала у Јовичину и Слађанину „сонату“. Њега су одмах убацили у своја кола, а њу су замолили да сама пређе. Када смо то видели, Ел Гануди и ја смо потрчали ка њима. Сећам се да је Ел Гануди на арапском викао према отмичарима: „Зашто то радите, то су моји пријатељи.“ Међутим, у једном тренутку, отмичари су запуцали из аутоматске пуште према нама. Пуцали су ниско и ранили Ел Ганудија у бутину. Потом су сели у ауто и нестали. Од тада више нисам видео Јовицу и Слађану – написао је Потежица у свом сведочењу.
Амбасадор у свом исказу није навео никакве могуће мотиве отмице Јовице Степића и Слађане Станковић јер то није било у надлежности Радне групе коју је специјално за ову прилику оформило Министарство спољних послова.
Извор: Информер
