Pročitaj mi članak"Novosti" na liniji razdvajanja Crne Gore i lažne države Kosovo, gde je sve napetije: Kradu stoku, krčme šume, tuku pastire i stalno prete. Na stotine kubika odneto je u pravcu Peći, i od njih sagrađeno mnogo džamija.
Пут преко Чакора ка Пећи
„Новости“ на линији раздвајања Црне Горе и лажне државе Косово, где је све напетије: Краду стоку, крчме шуме, туку пастире и стално прете. На стотине кубика однето је у правцу Пећи, и од њих саграђено много џамија.
Некада су Пећ и Дечани били црногорски, а данас банде Албанаца покушавају да нам отму и ово мало земље што имамо. Није овде ових дана било пуцњаве, али се прича да јесте на катунима планине Мокра, на простору Калударских капа – каже нам Мирко Јокић из црногорског села Велике, кога затичемо на превоју Чакор.
Нека чудна тишина загосподарила је врховима Чакора, недалеко од Плава, после тензија које су притисле овдашње сточаре на катунима и мештане све до Куле. Питање демаркације – линије која раздваја јужну српску покрајину Косово и Метохију и Црну Гору у дужини од 79 километара, почело је да се отвара пре четири године, да би ових дана албански екстремисти и терористичка Албанска национална армија (АНА) запретили ратом уколико Црна Гора не врати Косову осам хиљада хектара „отетог“ земљишта!
Скупштина у Приштини није ратификовала Споразум о разграничењу са Црном Гором, који су у августу прошле године потписали у Бечу, што је додатно подигло температуру на граници, али и приправност црногорске полиције, па се у једном тренутку на „спорној“ међи нашло и тридесетак припадника специјалне антитерористичке јединице.
На превоју Чакор, на надморској висини од 1.849 метара, некадашњем путу који је водио од Андријевице до Пећи, репортери „Новости“ нису чули звекет оружја, али јесу приметили стрепњу људи који већ дуго трпе зулуме банди из комшилука. Отимају им стоку, краду шуму, премлаћују пастире. Неколико споменика на овом врућем терену говори да је ова караула одувек била поприште сукоба Срба и Црногораца са Албанцима, од балканских ратова до данас.
– Они су нападали, а ми се бранили – наставља Мирко Јокић док гледа ка Метохији.
Наш саговорник додаје да су Албанци и раније напасали стоку на њиховим катунима, терали овдашње људе, крали овце и говеда, крчили шуму.
– Уместо звекета оружја, чује се звук моторне тестере која уништава наше шумско благо. На стотине кубика дрвета однето је у правцу Пећи и Плава, а многе џамије на овом појасу подигнуте су управо од тог дрвета – казује Јокић. – Није нам свеједно што опет стижу претње из комшилука, јер овај крај памти многа злодела њихових предака, а ево сада они траже наше главе. Моју баку Стану из Велике живу су у ватру бацили кољачи из Ругове у Другом светском рату,
Недалеко одавде, на превоју Ћафа сместило се албанско гробље. Породице Албанаца које су некада живеле у оближњем селу Новшићи сахрањиване су на том парчету земље.
– И данас то чине! И не само они него и друге албанске фамилије које из Пећи долазе овде и сахрањују своје. Држе се гесла да где год постоји албанско гробље, ту је и албанска земља – прича Јокић.
Овај гранични проблем почео је да се јавља 1999. године, само неколико месеци после НАТО бомбардовања СРЈ, када су припадници Кфора срушили пут на Чакору, од Мурина према Пећи и на неколико места поставили пирамиде која је за снаге међународне заједнице била линија разграничења Црне Горе и Косова. Али тај посао је урађен на штету Црне Горе, јер су пирамиде постављене 850 метара унутар њене територије! То је и разлог што још није пуштен у саобраћај пут према Пећи са заједничким граничним прелазом на Чакору, иако је Црна Гора у ту саобраћајницу уложила око милион евра. На подручју катуна Калударске капе минулих година полиција је имала обрачуне са Албанцима из Метохије, који су долазили у крађу шума, али и похару катуна, на које се једно време није „издизало“. Уследило је потом примирје које су увели црногорски полицајци и граничари, али и Еулекс са друге стране међе, све до приче о демаркацији.
– Они су нама отели Метохију и треба да је врате Црној Гори. Нажалост, власт у Подгорици о томе ћути – каже Драгутин Живаљевић из Велике. – Наши преци, као и ми више смо животно били ослоњени на Пећ него на Беране. Одувек је Велика била на бранику српства, јер се овде бранило Цетиње, али и Београд. Много крви су наши преци пролили да би сачували ово парче свете земље. Обичним људима данас безбедност није загарантована. Не смеју да оду у оближњу шуму да беру боровнице плашећи се да ће им пут блокирати неки Шиптар, можда их отети или убити.
Мирко Јокић из Велике гледа ка Метохији
Шесторо Живаљевића страдало је у свирепом злочину припадника злогласних „Скендербег“ и дивизије „Принц Еуген“, 28. јула 1944. Под ножем помахниталих убица нашло се 428 деце, жена и стараца из Велике и околине!
– Повампирили су се злочинци који опет прете одмаздом. Е сада им се нећемо дати – поручује Драгутин. – Ако затреба, бранићемо се сами. Подгорица је далеко, а Београд још даље.
Ипак, наду да ће прошлост ових крајева остати између тврдих корица историчара улио је жагор Драгутинових унучића Лазара и Татјане, који су викенд провели код деде и баке.
– Има у селу подручно одељење у којем наставу похађа двадесеторо малишана. Даће бог да добар број остане овде и шири своју лозу, јер тако можемо да славимо наше победе – шаље оптимистичку поруку деда Драгутин.
Драгутин Живаљевић са унуцима
УСТАВ СФРЈ
– Црна Гора треба да има границе тамо где су јој и биле – дипломатски одговара за „Новости“ Мехмет Бардхи, председник Демократског савеза. – Спор није решен код Куче, где је гробље, и тамо се сада налази знак међаш, ту је и Чакор, пашњаци и катуни на којима мештани издижу стоку. Подгорица и Приштина морају да утврде границу по мапи која је важила у Уставу СФРЈ из 1974. године.
ХОЋЕ ДА ПРИСВОЈЕ ХИЉАДУ ХЕКТАРА
Пре седам година у околини Рожаја на путу за Пећ, косметски Албанци уништили су и уклонили црногорска обележја. Данима су протестовали, тврдећи да око хиљаду хектара земљишта на подручју планине Жљеб, између Рожаја и Пећи, припада Космету и да је тај простор заведен у катастарским књигама општине Пећ. Међутим, истина је да је оно заведено и у књигама у Рожајама где људи плаћају порез. Иако су се из црногорске Управе за некретнине позивали на бројне папире и катастарску документацију стару преко 80 година, од договора „двеју страна“ нема још ништа.
