Pročitaj mi članak
Деца главом платила туђу кривицу
Тринаест година после безумног и крвничког НАТО бомбардовања Мурина, варошице између Андријевице и Плава, које су НАТО амерички авиони извршили у два наврата 30. априла 1999, породице шесторо страдалих, првенствено троје деце, траже да им држава Црна Гора плати какву-такву надокнаду на име претрпљених болова због губитка најдражих – колико да им подигну спомен-обележје као опомену и онима који су тог дана тако немилице сејали смрт и онима који нису ништа учинили да предупреде и умање стравичне последице.
У судници Основног суда у Подгорици, у којем се расплиће ова дуготрајна суданија, прекјуче није било ока које није засузило док су Гордана Крџић и њена ћерка Ивана сведочиле како су сурово изгубиле тринаестогодишњу ћерку, односно сестру Оливеру и сестричину, односно сестру од тетке Јулијану Брдар.
– Кад је почело бомбардовање мајка и тетка су нас склониле са Космета и послале у Мурино код бабе, уверене да нам је ту најсигурније – почела је причу Ивана и наставила.
– Тог страшног дана, не слутећи никакво зло, ја сам са сестром Оливером и сестрама од тетке Јулијаном и Теодором, отишла до оближње продавнице да купимо што нам је потребно да би направиле колаче за маму и тетку које смо очекивале да нам дођу тог или наредног дана са Космета. Оливера и Јулијана су ушле у продавницу, а Теодора и ја смо их чекале у близини моста на Лиму. У том тренутку Мурино су надлетела два авиона, од којих један веома ниско. Престрављена Теодора је почела да вришти, ја сам је зграбила за руку и потрчала према оближњој стамбеној згради да се склонимо, тако су нас учили на Комету. Склонила сам Теодору под степениште а ја сам се вратила да сретнем Оливеру и Јулијану. Нажалост, већ је било касно, једна од седамнаест бомби је погодила малу продавницу, а у гомили шута и грађе лежала су њихова раскомадана тела…
Ојађена Оливерина мајка Гордана, која, како је казала, већ тринаест година нема сна, испричала је да је децу склонила из косметског ратног пакла и послала их код бабе у Мурино, уверена да то убого месташце не може бити циљ сулудих НАТО америчких бомбардерских планова.
Породице страдалих су посебно увређене што се држава Црна Гора ни касније никада није на адекватан начин одужила и испоштовала невине муринске жртве, а њихов адвокат Велија Мурић сматра да је одштета од по 35.000 евра коју траже минимум "казне" за оне који нису ништа учинили да предухитре несрећу, а потом заборавили и на пијетет који су морали да испоље према невиним жртвама.
И после оваквих злочина Срби треба да су сретни ако буду део НАТО савеза. Како може иједан српски војник да сарађује са било којим нато војником све док су нато кривци за бомбардовање српске деце непроцесуирани и на слободи? Зар треба у будућности било који српски војник да прима наредбе од нато официра који су можда учествовали у злочинима над српским држављанима у пролеће 1999г.? Одговор је јасан: никада у НАТО, никада у ЕУ. То ни је политичка одлука то је питање опстанка.
(ТВ Мост)
