Pročitaj mi članak
У потрази за другачијом климом и кутком на планети без саобраћајног хаоса, буке и свега што подразумева живот у вишемилионској метрополи каква је руска престоница, Московљани Тања и Александар Криворотченко у Крушедол побегли из лудила руске метрополе лане су се обрели у маленом фрушкогорском селу Крушедолу.
Избор није био нимало случајан. Саша је имао само три године када је с родитељима дошао у Србију и пожелео је да се врати. Са супругом је „веслао” по интернету и Фрушка гора им се одмах допала. Контактирали су с једном новосадском агенцијом за некретнине у којој раде и њихови земљаци, што им је олакшало комуникацију, од понуђеног су одабрали две куће, спаковали кофере, допутовали, погледали и одабрали свој будући дом. Од прошлог априла живе на овој панонској планини, али нису ту једини Руси. Створена је већ респектабилна колонија њихових сународника.
– Свако има своје разлоге за долазак, али у суштини, сви смо желели лепше поднебље након одласка из потпуно лудих, великих градова – објашњавају Тања и Саша своје мотиве. – Имамо овде пријатеље из Санктпетербурга, чије две мале девојчице иду у српску школу, а из Калињинграда, где је иначе врло влажно и хладно, доселило се доста наших земљака. У Србији смо, најзад, научили да не журимо. Сви нам кажу полако, полако, полако и ту смо „мантру” прихватили као велико задовољство. У Москви сви јуре, тамо вам не остаје времена да живите. Сате потрошимо само на путовање до посла и с њега.
Иако су у Србији свега годину, врло су задовољни. Истина, волели би да неке ствари буду другачије, али су закључили да је ово земље где желе да живе, али и раде.
По доласку у Крушедол, нису имали представу о томе од чега ће ’леба да једу. Тања је медицинска сестра, али је последњих година радила у компанији која се бави корпоративним туризмом. Александар је, пак, био инжењер у једној грађевинској фирми. Помно су анализирали чега има, а шта не постоји у Србији. Трагали су, заправо, за оним чега нема код нас, како кажу, која ниша није заузета, и одлучили да понуде Србима нешто што је у Москви веома популарно и почело да се развија још 1998. – продаја точеног пива. (Узгред, у Јељциновој ментално оболелој Русији, један од првих аката новог преседника Путина било је да међу сународницима, уместо фаталне вотке, као алтернативе за лечење опште депресије, пропагира пиво.)
Договоривши се с добављачима у Вршцу, Ваљеву и Ритишеву и набавивши опрему у Русији јер је овде нема, у априлу су у Новом Саду отворили три продавнице пива. А каквог, Александар без задршке тврди – укусног.
– Свако се међусобно разликују по карактеристикама и квалитету, али сва су другачија од оних из обичних продавница – апсолвира Александар. – Основна разлика је што ово није пастеризовано пиво. Имају мало конзерванса, заправо само у минималној, занемарљивој количини у „ваљевском пиву„, у осталим не. Сматрамо да пиво онако како се прави треба и да се попије, као што се то радило почев од 15. века, када нису постојали додаци који су му продужавали век. Светло и тамно вршачко пиво уопште није филтрирано. Оно је помало мутно и има врло кратак рок трајања, али зато садржи све оне корисне састојке, од којих се највећи део налази у пивском квасцу, а њих методи конзервације, филтрације и пастеризације у циљу продужавању века, заправо односе.
Тренутно на лагеру држе шест врста пива. Кажу да им продаја расте јер се локално становништво полако упознаје с „течним хлебом” у мало другачијем издању, мада још увек нису почели и да зарађују.
– Имамо новосадске продавнице у Улици Мише Димитријевића, Ћирпановој и Корнелија Станковића. До сад нисмо имали негативних коментара. Имамо већ сталне купце у свим продавницама, и то различитих генерација, ето, једна постарија дама веома воли тамно пиво „цофман„. Наравно, увек постоји опција да се оде у супермаркет и купи гајба пива, стави у подрум и пије постепено. Али, ништа не кошта протегнути ноге и доћи до нас. Најважније је човеку дати могућност избора – кажу руски Крушедолци.
(Дневник)
