Pročitaj mi članak
Ако прихватимо ГМО, уништићемо пољопривреду, и тиме затворити заувек врата опоравку Србије.
Већ читаву деценију у полузваничним информацијама стално се провлаче захтеви САД за измену нашег закона о ГМО, који у члану два прописује: ,,Ниједан модификован живи организам као ни производ од ГМО не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије”.
Чак и када би занемарили резултате доступних независних истраживања о изразито негативним прехрамбено-безбедносним последицама коришћења ГМО у исхрани експерименталних животиња – а њих не смемо занемарити због могућих последица по здравље садашње и будућих генерација – Србија нема ниједан производно-економски разлог да дозволи промену садашњег закона о ГМО и увођење ГМО у пољопривредну производњу или промет производа који су пореклом од ГМО.
Уколико то, ипак, наши политичари (,,у име народа”) дозволе, Србија неће постати само трајни зависник од увоза ГМ семена – чији ће пољопривредници вечно куповати ГМ семе и радити за интересе произвођача ГМО. Убрзо потом, будзашто ћемо распродати наше пољопривредне институте и сва досадашња лиценцна права за све досадашње селекцијом добијене наше сорте и хибриде, а без посла ће у Србији остати директно око 5.000 и индиректно око 50.000 запослених у најпрофитабилнијим секторима наше агропривреде који се баве селекцијом, размножавањем, дорадом и пласманом у Србији и иностранству нашег семена и садница. А сав профит из тих делатности, уместо да остане нама, одлазиће трајно мултинационалним компанијама које производе ГМО.
Такође, уколико би такозвана међународна заједница Србији којим случајем поново увела економске санкције, а ми у међувремену распродамо будзашто све наше пољопривредне институте и њихова лиценцна права и уништимо производне потенцијале нашег семена и садница за више од четири милиона хектара обрадивог земљишта, поставља се питање како бисмо у условима евентуалног ембарга организовали сопствену пољопривредну производњу и прехранили становништво.
До сада су наши политичари (,,у име народа!”) начинили две ничим изнуђене грешке које српску пољопривреду уводе у трајно економски инфериоран положај не само на међународном, већ и на домаћем тржишту пољопривредно-прехрамбених производа.
Прва грешка је потписивање ССП о приступању ЕУ којим смо потписали и обавезу да купцима из ЕУ, по истеку четири године, омогућимо куповину пољопривредног земљишта под истим условима као и за домаће купце, а да при том нећемо стећи прописане услове ЕУ за почетак коришћења њихових фондова намењених побољшању конкурентности наше пољопривреде и равномернијем развоју руралних подручја у Србији.
Друга грешка је потписивање такозваног прелазног трговинског споразума Србије са ЕУ по коме се почетком 2014. године практично изједначавају царинске стопе у Србији са онима у ЕУ, а до тада Србија неће имати приступ ниједном евру из фондова ЕУ за побољшање конкурентности пољопривреде и равномернији регионални развој руралних подручја – што до сада није био случај ни са једном од држава које су приступале ЕУ!
Уколико сада, заобилазећи да о томе и питају народ, наши политичари („у име народа!”) учине и трећу грешку и прихвате притисак САД да се у Србији дозволи узгој ГМО и промет производа од ГМО, биће то коначно „забијање глоговог коца у срце српске економије – пољопривреде”, после чега наши пољопривредници дефинитивно неће моћи да опстану као „своји на своме”!
Као и у свакој кући, тако и у држави – грешке које начине „домаћини у име својих укућана” понајмање ће испаштати „грешници” који су их начинили, а „укућанима”, односно народу Србије, после наведене две већ прихваћене и треће вероватно већ обећане непоправљиве и (не)случајне грешке на штету наше пољопривреде – нека је бог у помоћи!
И да не заборавим – политичари се боре за приступ благодетима „светског престола” а народ за опстанак „уз свој скромни сто”. А о разлици у поимању „стола” и „престола” најречитије указује следећа изрека: „Сваки сто је само сто – док се на њега не ставе хлеб и со. А кад се на сто ставе хлеб и со – сваки сто постаје престо!”
Ако политичари „одраде задатке” зарад сопствене користи за нешто већи „комад хлеба и грумен соли” и неизвесног обећања о добијању неког места на зачељу „светског престола”, да ли народ има мудрости, начина и храбрости да сачува свој „скромни сто”, који му је уједно и једини достижни „престо”?
Миладин М. Шеварлић – Прељански
Професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду
(Политика)
