Прочитај ми чланак
О чему је реч?
Књига једног протестанта и једног Јеврејина, Скота Ливелија и Кејвина Ејбрамса (Scott Lively and Kevin Abrams: The Pink Swastika / Homosexuality in the Nazy Party, Founders Publishing Corporation, Keiser, Oregon, 1997.) бави се једном од кључних тема лево-либералне пропаганде – судбином хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој.
Студија почиње разматрањем покрета за права хомосексуалаца пре појаве Хитлера.
Хомосексуално подземље било је веома снажно у Немачкој, у првим деценијама XX века. Оснивач покрета за њихова права је немачки адвокат Карл Хајнц Улрихс, кога је саблазнио његов тридесетогодишњи учитељ јахања када је дечак имао 14 година. Шездесетих година XIX века Улрихс је почео да шири идеју да су хомосексуалци „трећи пол“. Његова „научна теорија“ састојала се од тврдње да је хомосексуалац „женска душа у мушком телу“ и обратно. Пошто је хомосексуализам урођен, не сме бити криминализован. Његов следбеник, немачко-мађарски писац Бенкерт (псеудоним Карољи Марија Кертбењи) сковао је појам „хомосексуалан“ у анонимном писму министру правде Пруске. До тада је у употреби био појам „содомити“ (или педерасти).
Улрихс је, позивајући се на Платонову „Гозбу“, содомисте назвао „уранијанци“ јер су они, тобож, под покровитељством музе Ураније. Милитантни содомити Немачке крајем XIX века радо су користили паролу „Уранијанци свих земаља, уједините се!“ Покушавајући да не криминализује содомију, Улрихс се, бар јавно, борио против педофилије. Утицај первертита у Немачкој био је све већи. У једном писму Марксу, Енгелс вели: „Педери су почели да се пребројавају и открили су да су прилично бројни у нашој држави. Једино им фали организација, али изгледа да и она постоји, мада скривена“.
Семјуел Ајгра, немачки Јеврејин који је 1945. објавио студију о германским хомосексуалцима и њиховом утицају на политику, назвао ју је „немачки национални грех“. У истој наводи да је познати сексолог Крафт-Ебинг, аутор дела „Рsychologia Sexualis“ још 1891. упозоравао да је у Немачкој содомија у порасту. Начелник одељења специјалне полиције у Берлину од 1905. до 1919, Ханс фон Тресков, у својим мемоарима је изложио да је у том периоду било бар 10 хиљада хомосексуалаца у овом граду и да су легално издавали свој лист „Die Freundschaft“.
Магнус Хиршфилд
Улрихсово дело продужио је јеврејски лекар и хомосексуалац Магнус Хиршфилд, који је наставио борбу за декриминализацију хомосексуализма.
Са Максом Спором и Ерихом Обергом формирао је „Научно-хуманистички комитет“, основао низ организација и издавао „Годишњак за међуполне варијетете“. Године 1910. сковао је термин „трансвестит“ који је данас веома у моди.
Хиршфилд је ширио причу о „трећем полу“ и веома утицао на јавно мнење да постане „толерантније“ према „нестандардном“ полном понашању. Године 1919. основао је Институт за изучавање сексуалности у Берлину. Скупио је огромну збирку књига, слика, медицинске документације и повео кампању да подигне свој углед „научношћу“ установе. Гостујући лекари су у Институту обављали прегледе, лечили од венеричних болести и давали савете низу грађана.
Нови Хелени
Поред Улрихса и Хиршфилда, који су хомосексуалце представљали као феминизоване и предодређене ’женскошћу“, у Немачкој се јавио и покрет маскулизованих „спартанаца“, који су се позивали на мужевност понашања античких Грка, и тврдили да је хомосексуалност врлина правих ратника. Често су говорили о Платоновој апологији хомосексуалности (мада старији Платон, у „Законима“, 841А-841Б, истиче значај породичног живота и осуђује содомију).
Ово је утицало на идеологизацију хомосексуализма као ратништва међу немачким милитаристима. Многи од њих су помињали одред тебанских ратника састављен од 150 хомосексуалних парова, или Спартанце, који су у војску узимали 12-годишње дечаке и стављали их на располагање старијим ратницима, да их обучавају и сексулано „користе“. Ко у овом правцу размишљања не види зачетке нацистичког пута васпитања младих ратника?
У студији „Национализам и сексуалност“, историчар Георге Мосе каже: „Грчка омладина, битан национални симбол у прошлости, владала је суверено у доба Трећег Рајха. Хитлеров укус био је под утицајем препорода неокласике, која је увек укључивала слике обнажене омладине“. Чак је и Вилхелм Рајх, у „Масовној психологији фашизма“, описао култ содомитског милитаризма заснованог на античким узорима. По њему, нацистички идеолози попут Розенберга снажну државу су доживљавали као „мушку државу засновану на хомосексуалној основи“.
Сукоб са Старим Заветом
Нацисти су себе сматрали најбољим изданцима аријевског паганства, какав је хеленистичка култура. С друге стране су били Јевреји са својим Старим Заветом. Док су, за неке од немачких „новоспартанаца“, Грци били хероји који су неговали педерастију, Јевреји су били подлаци који су неговали култ својих породица и прогонили хомосексуалце.
Заиста, старозаветни Израиљ је мрзео овај грех више од свега.
Римокатолички стручњак Патрик Г. Д. Рилеј уочава да је ту био кључ сукоба између хеленизма и јудаизма у доба уочи Христовог доласка.
У свом огледу „Хомосексуализам и Макавејски устанак“ он показује да је Антиох Епифан, у свом покушају да Израиљу наметне идолатрију, у Јерусалиму подигао и гимназион – вежбалиште, у коме је упражњаван и содомски грех, а многи јудејски младићи су ишли тамо. Јеврејски првосвештеник, који је издао веру, приносио је жртве и Хераклу, једном од знамења хомосексуализма. Све ово је подигло Макавеје на устанак.
Немачки хомосексуалац – милитариста био је Адолф Бранд, покретач часописа „Елита“. У часопису су свагда биле у првом плану теме о чистоти расе, али и фотографије нагих младића у немачком пејзажу. Бранд је написао поему „Натчовек“ у којој је величао мушкост, а изјављивао је да му је циљ „обнова грчких времена и хеленских критеријума лепоте после столећа хришћанског варварства“. Године 1903. Бранд је хапшен због објављивања слика нагих дечачића у часопису, али је до 1931. његова публикација достигла број од 150 хиљада претплатника. Са још двојицом истомишљеника, основао је „Заједницу елите“ чији је циљ био „обнова хеленског витештва“. Стара Грчка и ренесансна Италија били су им узори, док је Хришћанство окривљавано за гушење хомосексуализма.
Педерастија је естетска, а нормална полност – само прокреативна. Фридландер, Брандов сарадник, писао је чак и ово: „Схватимо најзад да не може бити добар учитељ онај који не воли своје ђаке! /…/ Вечна је истина: само добар педераст може бити потпун педагог!“ „Мушкарчине“ су 1920. основале „Друштво за људска права“. (Звучи познато, зар не?)
Између хиршфилдоваца и брандоваца подела је ишла и на политичком плану: хиршфилдовци су били социјалдемократе, а брандовци – нацисти.
И касније ће ова подела имати трага на односе нацистичког режима према хомосексуалцима.
Платно, Спарта, Хитлер
Још је Платон у „Држави“ поставио основе идеалне заједнице којом владају краљеви-философи. Платонове идеје имале су свој праизвор у спартанском уређењу; а Спарта је била посвећена педерастичком ратничком култу. Платон је сматрао да државу треба претворити у свеопштег господара, уклонити породицу и приватну својину.
Човек коме се Хитлер нарочито дивио био је пруски владар – војник Фридрих Велики, „оснивач савршене пруске бирократије“. Историчар Еуген Вебер у „Разноликостима фашизма“ каже да су нацисти с дивљењем разматрали егалитаристички елитизам Спарте и логоре Фридрихове пруске војске. Фридрих Велики је био хомосексуалац. Одржавао је везе са бароном Фридрихом Тренком, грофом Кајзерлингом, грофом Герцом и неким Барберинијем. Мрзео је жене. Иако је био ожењен, није подносио брачни живот. Приморавао је своје официре да се не жене.
Прошлост је актуелизовала пријатељство између Адолфа Хитлера и Ернста Рема. Рем је основао SА одреде-јуришнике, и био им је на челу све до своје смрти. Рем је по чину био капетан. Био је веома способан, одлучан, вешт. Окупљао је младиће спремне на жртву, често хомосексуалце, и наоружавао их. У својим раним данима, шефови нацистичке партије су се углавном окупљали у једном хомосексуалном бару у коме је Рем увек имао резервисан сто.
Други битан хомосексуалац из раног Хитлеровог окружења био је Рудолф Хес. Али и остали нису били полно „стандардни“- и то Хитлеру није нимало сметало: Балдур фон Ширах, шеф „Хитлерове омладине“, био је бисексуалац. Ханс Франк, Хитлеров адвокат и касније министар правде, јавно антихомосексуалан, био је склон овој „полној оријентацији“; Хитлеров ађутант, Вилхелм Брукнер, бисексуалац… Валтер Функ, рајхснминистар економије, познати хомосексуалац… Херман Геринг је волео да се облачи као жена и носи шминку… Јулијус Штрајхер, нирнбершки гаулајтер и убица Јевреја, отпуштен је из школе у којој је својевремено био професор, због педерастије. Алберт Шпер, Хитлеров архитекта, волео је фирера „платонском хомосексуалном љубављу“.
За самог Хитлера нема доказа да је био хомосексуалац, али да је имао перверзан полни живот – сигурно је. Постоје бар четири жене, међу којима је и његова сестричина Гели, с којима је одржавао полне односе. Али, ти односи су били тако ужасни да су ове несрећнице покушавале самоубиство после истих. По свему судећи, био је у питању некакав застрашујући мазохизам, спојен са копрофилијом.
Постоје индиције да је будући фирер, пријатељ Вагнерове породице, содомизовао једног од његових унука као дечака. Мусолини га није волео, и називао је свог савезника „ужасни полни изопаченик“.
Карл Келнер и Теодор Ројс
Првобитни назив сексомагијског реда ОТО, који је основао др Карл Келнер, имућни металург, био је Ритуал Мемфиса и Мицраима. Келнера је наследио Теодор Ројс који је 1912. објавио: „Наш ред поседује кључ који отвара све масонске, херметичке тајне, поименице учење сексуалне магије, а ово учење објашњава без изузетка, све тајне слободног зидарства и свих система религије“.
Тврдио је да је у тајне упућен на Далеком Истоку где је упознао „мантру леве руке“. Исте године кад је Рајс објавио да поседује све тајне магије, основан ја расистички окултни ред „ОТО“, чији су оснивачи били „ариософи“ Гвидо фон Лист и Јорг Ланц фон Либенфелс. Гвидо фон Лист је већ у 14. години презрео Хришћанство, и почео да зида храм Одину. Сматрао је себе наследником представника „Реда Арманен“, древних жреца германске религије. Бавио се црном магијом, приносио жртве (можда и људске), и, уместо крста, узео као знак свастику – кукасти крст.
Због свега тога, морао је да побегне из Беча у Берлин, где су његове књиге постале веома читане међу окултистима – шовинистима.
Др Јорг Ланц фон Лебенфелс био је римокатолички монах, кога су из манастира избацили због неморала. Основао је свој ред, Ред нових темплара, и издавао часопис „Остара“, који је Хитлер стално читао. Хитлер се са Лебенфелсом сретао 1909. Од њега је упијао идеје о чистоти аријевске расе и логорима за ниже расе.
Од ових праваца развило се још једно друштво – Туле, које је основао Рудолф фон Зеботендорф. Тула је имала и своју политичку партију – Немачку радничку партију, коју ће преузети Хитлер. У Тули су били Рудолф Хес, Хајнрих Химлер и Рајнхард Хајдрих. На челу друштва су, поред Зеботендорфа, били Дитрих Екарт и Карл Хаусхофер. Екарт и Хаусхофер су веома значајни за обликовање Хитлеровог погледа на свет. Екарт, наркоман и црни маг, у Хитлеру је видео будућност. С њим је урадио књигу разговора, „Бољшевизам од Мојсија до Лењина“, и 1923, за будућег фирера рекао: „Ево га онај чији сам ја само пророк и претходник“. Пред смрт је рекао: „Немојте ме жалити: ја сам утицао на историју више од било ког Немца“.
Карл Хаусхофер, члаи јапанске окултне дружине „Зелени змај“, био је доктор наука и оснивач геополитике, коју је замислио као учење о могућностима ширења немачког „животног простора“.Рудолф Хес, један од најближих сарадника Хитлерових, био је Хаусхоферов студент. Хес је 1920. награђен за рад на тему „Какав мора бити човек који ће Немачкој вратити њену ранију славу?“ У њему је писао: „Када више нема никаквог ауторитета, једино човек из народа може поново успоставити ауторитет… Уколико је диктатор дубље повезан с масама, утолико ће боље умети да њима влада“. Са оваквим погледом на свет, Хес ће постати Хитлеров секретар.
Келнер, Рајс, Заботендорф, Екарт, Хаусхофер – сви су знали тајну сексуалне магије и тантризма. Они су обликовали фиреров поглед на свет.
Сексуална магија
Често се по новинама писало о „сатанистичким оргијама“. Да, оне заиста постоје, а оно што се у име „просветлења“ чини превазилази уобразиљу нормалног човека. Да о томе не бисмо говорили по подацима из друге и треће руке, овраћамо се самим окултним писцима. У свом огледу о „сексуалном окултизму акваријанског доба“, под насловом „Љубав под контролом воље“, „домаћи“ окултиста Славински каже: „Веза између секса и херметизма, која се заснива на идеји да се енергија сексуалног узбуђења и оргазма може усмерити ка остварењу култних и мистичких циљева, изгледа западњацима тешко прихватљива или чак перверзна. При томе се заборавља да сличну изопаченост виде. ортодоксни Хиндуси у хришћанском ритуалу причести, у коме се користи за њих богохулна супстанца – вино – као симбол Христове крви.
Међутим, репресија полног нагона није била одувек ирисутна, већ се јавила устоличењем хришћанства као званичне религије“. Славински наводи примере из античке Грчке, средњег века и новијег доба који показују како је „лепо бити неспутан“. Затим прелази на ОТО и његовог оснивача, Карла Келнера, који је тврдио да је „кључ за све масонске и херметичке тајне“ – „учење сексуалне магије“. То што је за полни чин сатаниста Кроули користио речи католичке мисе, Славински сматра „нормалним“ у окултном свету, а то што су га због таквих ствари прогласили сатанистом – „плод је морала с почетка овог века“.
Сперма са вагиналним секретом за њега је, каже Славински, била сакрамент. За извођење таквих обреда, „жена је најпогоднија током менструације, јер је тада еманација њених енергија најјача“. Ове технике сексомагијског лудила могу водити и у смрт. Једно од Кроулијевих упутстава о „еротокоматозној луцидности“ налаже да се онај који обред врши полно исцрпљује док не падне у сан од умора, да би се затим из сна опет пробудио полпим дражењем, што се наизменично понавља – а циљ је да његов дух разговара са „Богом“. „Иницијату се онда може дозволити да заспи, или се поступак може понављати док смрт не прекине све. Најповољнија је смрт која се догађа током оргазма, и названа је mors justi“, каже Кроули. Кроули, који је за Хитлера рекао:„Пре но што је Хитлер био, ја јесам“, упражњавао је хомосексуалну магију као средство за достизање моћи. У таквој атмосфери припремао се нацизам.
