Pročitaj mi članak
Крагујевац: Ако овакво стање потраје, и нико ништа не предузме, ићи ћемо у зоолошки врт да видимо краву, каже Славољуб Стевановић, власник кланице „Будућност”
– Суша није само умањила род и подигла цену сточне хране, већ је до краја оголела све проблеме са којима се пољопривредни произвођачи и прерађивачи меса у Шумадији суочавају већ годинама.
Стална осцилација цена и општа несигурност на тржишту меса одавно муче шумадијске сточаре, а са незапамћеном сушом, која је плодну црницу претворила у посну бледу земљу, у ове крајеве су стигли и шверцери који прете да докрајче ионако ојађен сточни фонд. Углавном су са Косова и Метохије и Босне и Херцеговине, где се илегалним каналима пребацују шлепери натоварени свињама и кравама. Тако домаће кланице остају без сировина, а држава без прихода од пореза. „Црно тржиште” поједе више од два милиона евра на годишњем нивоу, упозоравају пољопривредни произвођачи из овог дела Србије.
– Ако овакво стање потраје, и нико ништа не предузме, ићи ћемо у зоолошки врт да видимо краву – каже Славољуб Стевановић, власник крагујевачке кланице „Будућност”.
Иако има капацитет од седам тона, ова кланица данас, због осиромашеног сточног фонда, успева да преради тек три тоне меса дневно. Ситуација би могла да буде још тежа, уколико се држава не избори са „сивом зоном”, односно са све бројнијим и организованијим шверцерским групама које последњих месеци опседају шумадијска села.
– Прича о извозу меса у Русији је постала смешна, јер које количине у оваквим околностима ми можемо да понудимо Москви која има трипут више становника него цела Србија. У Шумадији свињу данас више ни пушком не можеш да нађеш, а масти нема ни за парче хлеба. Нешто је појела суша, а нешто шверцери са Косова и из Босне. Они, по природи свог посла, нашем сељаку увек могу да понуде бољу цену, јер ја прво морам да измирим све обавезе према држави – објашњава Стевановић.
Радоје Васиљевић из Кутлова и поред тога што на свом имању од неколико десетина хектара примењује највише стандарде, каже да је узгој стоке постао готово неисплатив посао.
– Да би једној крави обезбедио храну, ти другу мораш да закољеш. Бала и по луцерке кошта пет евра, па кад то помножиш са 365 дана, ти видиш да крава поједе скоро две хиљаде евра годишње. Сељаци, једноставно, више не виде рачуницу, а ја сам скоро на Руднику присуствовао сцени где је један наш човек продао пун шлепер оваца за три хиљаде динара по комаду. Једна овца за осам бала луцерке, то никада није било – каже Васиљевић, наводећи да су због све чешћих покоља целих стада шумадијски кланичари сада принуђени да иду у Мачву и Војводину, где је цена стоке знатно виша.
У шумадијским селима све је мање стоке, а колики је јавашлук завладао у овој области говори и то што у овом тренутку нико не располаже прецизним подацима о броју крава и свиња. Таква очајна ситуација одражава се и на потрошаче који се готово сваког месеца суочавају са новим, вишим ценама меса. Обична „чајна” кобасица кошта око 800 динара, а до пре две, три године за толико је, на градској пијаци, могла да се купи квалитетна свињска и говеђа пршута. Ова врста меса данас се само у ретким крагујевачким продавницама може наћи по цени нижој од 2.000 динара за килограм, а због опште беспарице, купаца је све мање.
Забринути за опстанак сточарске производње, по којој је Шумадија у 19. веку била позната у целој Европи, овдашњи сточари и кланичари захтевају да држава, али и органи локалне самоуправе што пре донесу потребне мере и усвоје ваљане законе о субвенционисању производње и откупним ценама. Од надлежних, такође, траже да се више ангажују на сузбијању „црног тржишта” и пресецању све разгранатијих шверцерских канала.
Девојке неће момке са села
Приликом откупа стоке у Чумићу, власник кланице „Будућност” сусрео се са домаћином који му је, каже, нудио два јунета да му нађе девојке за синове који су остали на селу.
– Девојке неће да живе на селу, радије иду у град и раде по кафићима за 15.000 динара месечно – каже Стевановић и наводи да је у шумадијским селима највише оних који су зашли у шесту деценију.
Блокиран рачун крагујевачких робних резерви
На Савету за пољопривреду града, који је јуче формиран, чланови овог саветодавног тела саопштили су да је рачун градских робних резерви већ три месеца у блокади због неплаћеног мазута, који је још прошле зиме преузела градска топлана „Енергетика”. Како је реч о предузећу у реструктурисању, све обавезе су пале на терет града, а новац који пристиже аутоматски се скида са рачуна како би се измирили трошкови републичких робних резерви, које су дале мазут.
Бране Карталовић политика
Смедерево: Изложба радова ковача мачева
Самоуки ковач мачева из Смедерева Жељко Пантић отворио је у Музеју смедеревског Подунавља изложбу власторучно искованих мачева.
Сви Пантићеви рукотворени мачеви од висококвалитетног челика исковани су по наруџби од колекционара, школа мачевања, музеја и европских трговаца.
Он од недавно сарадјује са историчарем Марком Алексићем који је доказао да је постојао српски мач, а за Музеј Војводине, када је планирана изложба келтског оружја, Пантић је исковао реплику келтског мача.
Не постоје два идентична мача јер је сваки специфичан, изјавио је Пантић на отварању прве самосталне изложбе „Алхемија ковања“.
„Мач није лако исковати. Мач мора да буде чврст, а лаган, тврд, али не сме да буде крт, већ савитљив. Има много ствари које морају да се помире у једном мачу. Мач мора да се добро искује, са сваке стране треба приближно исти број удараца. Код двосеклог мача, постоје оштрице с обе стране. Ако се не искује прецизно, савршених исправки нема, а челик не прашта промашаје“, казао је Пантић.
Изложба Жељка Пантића отворена је до краја септембра.бета
Пожега: Размена уџбеника
Пожешка Народна библиотека, у оквиру Летњег програма читања, већ неколико година организује и акцију размене лектире и уџбеника за основце. Акција има и значајне финансијске ефекте за грађане Пожеге.
У потрази за уџбеницима Алекса, Сара и Ђина поново су свратили до платоа испред дечјег одељења Народне библиотеке у Пожеги где је, и ове године, недавно почела размена лектире и уџбеника.
„Донео сам књиге за 3. разред и сада гледам да ли има нешто за мене за 4. разред. Ако нема оставићу овде поруку, можда ће ми се неко јавити“, каже Алекса Ђорђевић из Пожеге.
Сара Буљугић, такође из Пожеге каже да је оставила своје књиге и да се нада да ће наћи књиге за 6. разред.
„Мислим да је ово супер идеја, јер могу да се нађу књиге за школу. Не морате да купујете, јер је много скупље у књижарама“, каже Ђина Марић из Пожеге.
За ову акцију посредовања у размени књига, коју подржавају, родитељи су сазнали од своје деце, иначе чланова библиотеке која, на овај начин, брине и о буџету родитеља.
„Ова акција значи много, јер имам два ђака. Тренутно сам нашла више од пола књига овде, а остатак, који не пронађем, ћу да докупим. За остатак могу сав прибор за обоје деце да купим“, каже Катарина Бонџулић из Пожеге.
Ова акција има за циљ и подстицање читања од најранијег доба.
Даниела Скоковић, библиотекар Народне библиотеке у Пожеги каже да покушавају да библиотека буде установа која ће свима омогућити да читају и са њима оствари сарадњу, како би та деца били њихови корисници.
Размена књига, још један је корак у потрази за знањем, који у оквиру азноврсног, летњег програма, спроводи пожешка библиотека.Правда
Косјерић/Мионица: Чари паприка с белим луком
Недавно је у туристичком домаћинству Милутина и Милесе Јовановић у живописној Мионици код Косјерића уприличена несвакидашња свечаност. Љубитељи одмора на селу из Београда Војислав и Олгица Мамула обележили су овде две деценије верности овим домаћинима: 20 година редовног доласка код Јовановића, код којих понекад бораве и три пута годишње.
За ову малу прославу испечено је прасе, направљена торта, приређен богат ручак, заједнички за госте и домаћине. – Зближили смо се, постали као род. То су дивни људи, цене нашу пажњу и гостопримство. Ето, Војислав ме из милоште зове „старамајко”, и Олгица је врло пажљива, а њихови синови увек се с путовања по иностранству враћају с понеким поклоном за нас – казује за „Политику” домаћица Милеса Јовановић.
Нису Мамуле једини овако привржени сеоској кући из Мионице. Двадесет и једну годину овде на одмор с породицом долази Београђанин Владимир Новаковић, наш дипломатски представник у Аустрији. Једна породица из Земуна већ трећу генерацију је доследна: прво су се код Јовановића одмарали баба и деда, а сада њихова ћерка с мужем и децом.
И странци походе ово сеоско домаћинство. Ту су тренутно на одмору Руси из Калињинграда, толико им се допао овај крај да су решили да у близини купе кућу. Дошли у мају овде на дан-два, хтели да предахну пре него што оду на Златибор, па у Мионици, непланирано, остали свих девет дана. – Међу гостима нам је и немачки амбасадор у БиХ. Човек прошао и Мокру Гору и Златибор, па дошао право код нас. Питамо га зашто, а он каже: видео сам на интернету да имате краве, а моја деца воле да виде како се крава музе и да попију свеже млеко. Били су и прошле године и овог лета – додаје Милеса.
Милутин Јовановић и супруга му, вредни пољопривредници, већ четврт века се баве сеоским туризмом. Веома успешно, добитници су „Туристичког цвета” за 2005. годину. Косјерићки сеоски туризам на добром је гласу, природа је овде прелепа, водотоци очувани, села родна, а особита вредност код Јовановића је, кажу гости, изглед правог српског сеоског домаћинства. Издају три комфорне собе са девет лежаја, граде још три. Нуде пун пансион, с домаћом храном, по цени од 1.300 динара. У току ове године имали су око 300 ноћења.
У Мионици добро раде још два туристичка домаћинства, названа „Милогошће” и „Гостољубље”. Село је 11 километара удаљено од Косјерића и 18 од Дивчибара, а сви путеви у њему још нису асфалтирани.
– Све што код нас нудимо гостима је домаће. Гајимо стоку, имамо два пластеника за поврће, ту је наше млеко, сир и кајмак, воћњак се савио од рода. Настојимо да се гости код нас пријатно осећају, да им угодимо. И они то воле, брзо се зближе не само с нама, већ и у селу. Један наш гост из Панчева управо је стигао на одмор, зачас заврне рукаве да помогне кад се у комшилуку некоме поквари ауто – прича Милутин.
Највише посла око гостију има домаћица Милеса. Ваља спремити храну и све држати беспрекорно чисто, а каткад јој у помоћ из Косјерића стигну ћерке Љиљана и Јасмина.
– Гости најрадије једу стара јела, траже да им то спремам: од качамака, проје и јагњеће сармице до уштипака, гибанице и комплет лепиње. Странци су одушевљени печеним паприкама с белим луком и домаћом салатом од цвекле, с тим што Французима посебно прија наша обична купус салата. И свима на поласку поклонимо по литар наше домаће ракије. А хоће гости, иако им то не тражимо, да нам помогну у сеоским пословима, кад балирамо сено или скупљамо шљиве. Пажња за пажњу, верност годинама – вели домаћица Милеса.
Извор: Политика, Бета, Правда, Политика
