Како је ових дана објављено море текстова на тему накарадне параде срама, уз захвалност и поштовање свим ауторима који су дали свој допринос да не гледамо содому и гомору на улицама нашег главног града, нећу посветити више нити једну реч која би била, макар и негативна, реклама ужаса, бестидности и похлепе промотера разбијача српске породице, традиције и вере.

Сасвим супротно, покушаћу да представим проблеме српске породице о којима се јако ретко говори.

Основни демографски показатељи становништва

На основу података Републичког Завода за статистику, на хиљаду становника роди се деветоро деце, док је број умрлих 14,2. Преведено на апсолутне цифре, то значи да се годишње роди око 64.000 беба, а упокоји око 101.000 становника, те да нас сваке године има мање за 37.000.   

Овим темпом (а кретања негативних показатеља бележе раст из дана у дан) за највише 193 године неће бити више ниједног становника у Републици Србији!

Са друге стране, број закључених бракова на 1000 становника је 4,9, а број разведених бракова на 1000 становника је 1,1. На 1000 закључених бракова долази 230,4 развода брака.

Просечна старост младожење при закључењу брака је 33 године, а просечна старост невесте при закључењу брака је 29,5 година.

Просечна старост мајке при рођењу првог детета је 27,5 година, а просечна старост мајке при рођењу све деце 28,7 година.

Основни узроци демографске катастрофе

Иако нисам стручњак у овој области, одлучила сам да изнесем своје мишљење о најважнијим узроцима, у нади да ће текст прочитати неко много стручнији и компетентнији, а кога ће текст испровоцирати да реагује како би коначно почело да се прича о највећем проблему српског народа – нестанку! 

Процене о српским жртвама од Првог светског рата до данас, варирају у зависности од извора података, али је сасвим сигурно да је у Првом светском погинуло преко милион, у Другом светском рату око пола милиона срба, а у агресији НАТО-а на нашу отаџбину између 1.200 и 2.500 становника. Ако се броју погинулих дода и број рањених, долазимо до цифре од преко 3.000.000 срба страдалих у ратовима у последњих 100 година, а то је 42% од данашњег броја свих грађана Србије!

Напомињем да је број жртава НАТО агресије знатно већи ако се узме у обзир бомбардовање наше државе наоружањем са осиромашеним уранијумом које ће још дуго година остављати последице у виду обољења од карцинома, неплодности и других тешких болести.

Тешка економска ситуација

У протеклих 100 година ретке су биле године благостања и економске продуктивности у Србији ( и свим унијама у којима је обитавала – од краљевине Југославије до СРЈ). 

До краја Другог светског рата Србија је опстала искључиво захваљујући пољопривреди. Села су била пуна (и младих) људи, обрађивало се свако доступно парче земље, чувала стока… Тежак је био сељачки живот и обрада земље примитивним средствима, али је био здрав, а деца су се рађала више него што су стари умирали.

По завршетку Другог светског рата почиње суноврат Србије (народ то тада није знао) – пољопривреду мења индустрија, села се полако празне, сви теже неком бољем, градском животу који ће побољшати квалитет живљења и испунити највеће и вечито човеково проклетство – желим да радим што мање, а имам што више. 

Након двадесетак година тешког рада у обнови земље и изградњи индустрије, коначно (седамдесетих година) долази до утицаја западне идеологије спремљене у име глобалног поробљавања и отимања богатства свих земаља које се буду супротставиле новом светском поретку – почињу прва задуживања, крадуцкања (што би рек’о Веља) и злоупотребе у друштвеним предузећима, припреме за убиство вештачког експеримента званог СФРЈ… Српски народ, опијен добрим стандардом живота са једне стране и тоталитаризмом (немогућношћу да се чује друго мишљење) са друге стране, а већ дубоко огрезао у наметнутој невери и заборављању своје историје, културе и традиције, ни не слути каква му се катастрофа спрема…

Од осамдесетих година прошлог века почињу да се осећају последице – почињу редови за основне животне намирнице, недостаје гориво, почиње знатно већа трговина и „навлачење“ младих на наркотике, расту политичке тензије и ближи се почетак „братоубилачког“ рата (никада ту браће није било). 

За то време, нови систем вредности успостављају мафијаши и полуголе певаљке, урушава се систем образовања, наркотици се могу набавити на сваком кораку… Морал и поштење постају мисаоне именице у свим сферама друштва, па и породици. Насиље, бес и очај младих нараштаја одраслих у том хаосу тек почиње да узима маха…

И таман када смо помислили да горе не може, демантовали су нас управо они којима смо помогли да дођу на власт, јер смо искрено веровали у пусте лажи и јефтина обећања – за 12 година своје владавине задужили су Србију са преко 20 милијарди евра, уништили све домаће банке, дугорочни кредити као појам постоје још само у литератури, привреда грца у дуговима и наметима (300 до 400 хиљада људи ради у производњи), производња и пољопривреда су уништене захваљујући монополистима и увозничком лобију, предузећима и даље руководе незналице и партијски подобници, извлачећи из њих и последњи дах живота…  

И тако, док једни исти ликови харају српском политичком сценом, смењујући се у власти, опозицији и фотељама (осим Двери ниједна нова политичка опција се није појавила од увођења вишепартијског система), Србија је опељешена, а народ гладан.

И ко још да мисли на породицу и децу, кад мора да плати ПДВ на дечју опрему, кад су једне дечје ципеле 5-6%, књиге за једну годину 25-30% од просечне нето зараде, а минимална потрошачка корпа (за трочлану породицу) 1,5 зарада. И све то под условом да родитељи имају посао у Србији, у којој је незапосленост преко 30%!

Криза општег морала

У мом крају налази се основна школа „Милан Мијалковић“, чувена по свом школском дворишту од милоште званом „Миланело“. Генерације деце одрасле су на овим спортским теренима, играјући све могуће и немогуће спортове – нпр. импровизовани бејзбол, тенис (мрежица је била исечена завеса коју је ветар избацио кроз школски прозор), па чак се и веслао гумени чамац у поплављеном дворишту те несрећне 1999. године. Било је ту много несташука, примерених или непримерених, али свакако пратећих за младост и одрастање. Оно што ме је увек импресионирало је то што се знао ред: фудбал и кошарку играли су најстарији на главним теренима, млађи на помоћним, а најмлађи су морали да чекају или играју жмурке. Додуше било је ту и неких васпитних мера за увођење реда (по нека ћушка или затварање у контејтер), али то су одувек били изузеци – углавном се прећутно, из генерације у генерацију преносило правило поштовања старијег! 

Када је и како то правило поштовања старијег престало да постоји у нашем друштву нисам сигурна. Чини ми се да је почело формирањем градске авангарде и поништавањем и презиром над старим српским домаћином и сељаком, па је полако ленчарење и глуварење по улицама градова почело да мења поштен и тежак рад на њиви.

У сваком случају, суноврат јавног морала, реда и закона одиграо је управо у поменутим 90-тим годинама прошлог века. Нажалост, ни овај, 21. век није донео никакво побољшање. Турбо фолк и шпанске серије заменили су ријалити програми и турске серије, жестоке момке (криминалце) сада мењају поједини политичари, а једино су естрадне уметнице (певаљке) остале незамењене.

Храброст, част и поштење постали су појмови за подсмех и ругање, а Србији је дефинитивно потребан нови речник синонима који би изједначио следеће појмове:

●    Демократија = владавина неколицине екстремно богатих људи над огромном већином сиромашних на најлукавији начин икада смишљен,
●    Борба за људска права = могућност на уништење свих права већине, а поготову право на рад, право на рађање живота, право на сопствену традицију и веру,
●    „кул, ин“ = популарна особа која нема ама баш никаквог разлога за то, а посебно се истиче бахатошћу како би спречила сваку могућност супротстављања од стране образованог и мисленог човека,
●    Приватизација = тотална распродаја: државне територије (Косово и Метохија), имовине и природног богатства, достојанства (ЕУ) и здравља (ГМО), а у циљу задржавања власти на бар још једну годину, 
●    Сналажљивост = способност да се украде, а не одговара за то,
●    Политичар = свако ко нема друго занимање и не уме да заради новац на други начин,
●    Државник = појам се брише из речника јер није „кул“ и „ин“
●    …….

Можда се и прихватим писања новог речника једног дана, за сада је доста, схватили сте шта хоћу да кажем…

А како би и разумели шта значе појмови храброст, част и морал, ако припадате народу који је преживео три геноцида у 20. веку и један у 21. веку (од 2000 до 2012 – 400.000 становника мање), а коме исти тај епитет пришивају наши „пријатељи“ са запада? Ти исти „пријатељи“, којима се наши политичари клањају и по сваку цену, без алтернативе (али и без, по народ видљивог или опипљивог разлога) журе у смртоносни загрљај, свој опис демократије, борбе за људска права, храброст, част, поштење, морал и понос (постаје ми мука од те речи) најбоље исказују кроз следеће бројеве: 

Однос снага у НАТО бомбардовању: 

Елем, у свом овом хаосу, тоталној деградацији система вредности, кризи идентитета, силним нерешеним тј. заташканим аферама, беспарици… као дан је јасно да нема места породици и топлини дома. 

Интересантно, али постоји неки прећутни договор око сексуалних афера политичара – нити једна да се појави у јавности, чедни су као девица за жртвовање. Па ипак, у сваком граду постоји бар једна кафана, хотел, мотел и шта год, који служи за „опуштање“ политичара од напорног државног рада. Да ли им и ко прави друштво у опуштању, за сада се само шушка и нагађа у народу. 

У исто време, све остале јавне личности изложене су сталном притиску на њихову приватност. Неке од њих чак и уновчавају своју интиму и то на најпримитивнији начин – учешће у ријалити програмима (сетите се Великог брата и оне хрватице), преподаја слика са плажа, тренинга, венчања, па чак и слика своје тек рођене деце. Са друге стране, у медијски потпуно заблокираној Србији за било коју врсту квалитета, жутој штампи (а већина штампе је жута, на овај или онај начин) су пуна уста приче о праву на слободу медија коју обилато користе за ширење неморалних и бљутавих прича коју, свега жељан народ, уморан од живота, гута да побегне од сурове стварности.

И тако, мало по мало, народ је прихватио све накарадности и неморал које су му савремено градско друштво и демократија донели ради сопствене пропасти. Разврат, блудничење и преваре постале су теме за хвалу, уместо срамоте. Колико само има неверних брачних партнера, па то је чудо…и већина се поноси својим „успесима“! 

Донекле и могу да разумем да оног ко превару чини не занима како се осећа његов брачни друг због нанешеног понижења, али не могу да разумем докле иде непоштовање себе самог када се учиниш преварантом? Често чујем: „ма важно је да то знаш да радиш, да се не сазна“ и увек ми то звучи исто као и оправдање наркомана: „мени сигурно неће да се деси да се навучем“. У случају да се наркоман навуче исход је његова смрт, у случају преваре, исход је исти – губитак породице и сигурности дома врло често одведе децу на погрешан пут, па и пут порока.

Много се мало прича о теми превара у браковима код нас. А 80% разлога за развод је управо тај чин. Генерално, нема много развода бракова у Срба, што и статистика показује. Ипак, верујем да би их било много више да за то има финансијских могућности. Са друге стране, то значи да је пуно лоших бракова, које поред неверства, одликују и нетолеранција и непоштовање, што се пак врло често манифестује и кроз насиље у породици, малолетничку деликвенцију и окретање улици и породичне трагедије које врло често пуне црну хронику у новинама. 

Како смо изгледа потпуно заборавили све остале, тако смо заборавили и седму Божју заповест – Не чини прељубе! Све у свему, суморна слика породице у нашој Србији.

Спречавање пропасти

Осим покрета Двери, још нико није покренуо тему проблема у српској породици и угроженост опстанка нашег народа. Ако у наших политичара нема мудрости да препознају сада највећи српски проблем, те подржавају разне глупости, накарадности и грехове, а ради благослова белосветских вековних непријатеља наше отаџбине, мораћемо мудрост да потражимо у народу! Нема одустајања, нема предаје – морамо се борити за будућност наших поколења! Свако од нас, баш свако, мора одмах да крене да прича на ову тему – што чешће, више и гласније.

Нема ту много мудровања: или ћемо се одмах окренути својој породици, традицији и вери које су нас вековима очувале, или ће наши чукун-уници за 190 година сви да стану под једну крушку (и то без да се гурају) окружену великом Албанијом!

Јелена Бркић

( Двери )

Oznake: demografija, narod koji izumire, Srbi, starsot