YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:07 Увод – Дејан Петар Златановић и примаријус проф. др Алек Рачић
00:00:30 Угашена Српска саборност као потпуна подршка студентима
00:01:48 Прелетачи: Бошко Ничић и Српски телеграф – лустрација неопходна
00:05:10 Зденко Томановић се нуди за премијера – прање биографија
00:13:42 Покушај да се деградира студентски покрет; Ђурковић и Вучић на Западу
00:17:19 Штетни уговори које штите стране службе – Бриселски, Маракешки
00:18:56 Србија као црна рупа криминала где се перу паре
00:23:42 „Ја сам то све наредио” – Вучић 2023. и зашто није у затвору
00:28:37 Медији: уредници уз студенте; Танјуг, К1, Нова, Н1 – конституисати власт
00:41:20 Дисциплина на листи – Ломпар и Ђокић; финансирање странака као пре 2009.
00:52:29 БИА да забележи странце у пљачки; 39.754 кадрова за државну управу
00:58:45 КиМ, Трамп, Црна Гора, Република Српска – пропуштена прилика

Прелетачи неће покушати само да промене политичку страну: преко Студентске листе настојаће да оперу биографије, сачувају јавни утицај и дођу до нових функција, упозорава примаријус проф. др Алек Рачић. У интервјуу Дејану Петру Златановићу за YоуТубе канал „Србин.инфо – канал Центар“ поручује да победа на изборима неће донети стварну промену ако институције, медије и расподелу јавног новца поново преузму људи из истих кругова.

Рачић, у емисији представљен као председник Управног одбора РАС Академије, тражи да се испитају трансакције и претходни рад оних који се сада нуде победницима. Прави разлику између кривичне одговорности за конкретна дела и лустрације, коју види као уклањање људи који су злоупотребљавали професионални и политички положај. Његово централно упозорење гласи да промена реторике не сме постати замена за проверу биографије.

Зашто је угасио Покрет српске саборности

Рачић каже да је Покрет српске саборности престао са радом у знак подршке студентској опцији. Наводи да је договор о томе постигнут лако, јер је покрет од почетка подржавао борбу против корупције и лустрацију. Сматра да је повлачење сопствене организације у корист друге најпотпунији облик подршке и пита зашто и други нису поступили тако и зашто се о том потезу мало говори.

Признаје допринос Срђана Миливојевића и Еко страже студентима, али издваја разлику између подршке уз очување сопствене структуре и одустајања од ње. „Нема ту никакве идеологије. То је само борба за голи живот“, каже. За њега је заједнички минимум била намера да институције почну да раде, да се испитају злоупотребе и да се спречи обнављање исте мреже моћи.

Прелетање: пре похвале проверити трансакције и претходни рад

Повод за разговор о прелетачима су примери које износи Златановић: некадашњи градоначелник Зајечара који је био уз СНС, а сада се представља као подршка студентима, и људи из „Српског телеграфа“ који су променили тон према студентском покрету. Рачић одговара да је на такву појаву упозоравао и раније и назива је дегутантном.

Каже да тим људима најпре не би давао медијски простор, а потом би испитао њихове трансакције и евентуалне незаконитости. Сматра да на одговорна места морају доћи часни и поштени људи, уместо да се враћају некадашњи функционери, декани и медијски актери које оптужује за корупцију и рад по налозима повлашћених интересних кругова. У том контексту користи и израз „фармакомафија“, као сопствену квалификацију тих интереса.

„Долазиће до прања биографија преко Студентске листе“, упозорава. Његов одговор је да се покаже шта је ко радио, са ким је био повезан и какве је користи имао. Студенти, по њему, треба да одбију покушај да некадашња блискост власти нестане из јавности само зато што је неко сада почео да их хвали.

Хапшење и лустрација нису исти поступак

Рачић под лустрацијом подразумева и одговорност оних који су се, према његовој оцени, понашали противно етичким правилима професије, чак и када се не може доказати примање новца или друго конкретно кажњиво дело. Каже да је реч о заштити достојанства струке и спречавању да људи који су је компромитовали задрже водећи јавни утицај.

Сматра да особа која није починила кажњиво дело може наставити да ради свој основни посао и прима плату, али да не треба поново да постане значајна фигура у друштвено-политичком животу. Као примере наводи рад у штампарији или писање текста који пролази уредничку проверу, уместо задржавања руководеће улоге. Упозорава да ће стално усложњавање разговора о лустрацији послужити да се она уопште не спроведе.

Појава на коју Рачић упозорава	Механизам који описује	Његов предложени одговор
Нагли заокрет бивших присталица власти	Похвале студентима као начин очувања положаја	Провера претходног рада и трансакција
„Прање биографија“	Коришћење угледа Студентске листе за нову легитимацију	Објављивање проверљивих података о кандидатима
Опстанак старих медијских руководилаца	Промена реторике уз задржавање уредничке моћи	Промена руководства и испитивање пословања
Појединачна хапшења без испитивања врха	Видљиви поступци који не досежу налогодавце	Обухватање свих за које постоје основи одговорности
Спољни утицај на студентске структуре	Стварање фракција и утицај на избор људи	Очување заједничког антикорупцијског циља

Кандидати за функције морају да добију и јавну проверу

Златановић преноси информацију коју му је, како каже, дао студент из организације, о наводном лобирању адвоката Зденка Томановића за високу функцију, чак и место премијера. Водитељ у питању помиње и неке његове клијенте и професионалне везе, укључујући Станка Суботића, Јоцу Амстердама, Дарка Шарића и супругу Златибора Лончара. То су наводи из питања; у интервјуу није приложена документација о лобирању.

Рачић одговара да сваку личност која се намеће за функцију треба јавно проверити на основу непобитних доказа. Признаје да адвокату не може бити забрањено да брани окривљеног, али сматра да поједине професионалне везе могу бити разлог да не добије место премијера или министра правде. Износи бојазан да би неко могао да прилагођава прописе интересима ранијих клијената и назива то сукобом интереса.

У том делу разговора оспорава и академске каријере појединих јавних личности, међу њима Динка Грухоњића, и тражи проверу броја научних радова, бодова и поступака избора у звања. За те оптужбе у емисији не прилаже академску документацију. Његов општи захтев је да подршка студентима не замени проверу стручног учинка и начина напредовања.

Захтев за притисак на адвокате и објављивање хонорара

Рачић иде и даље, предлажући да се у случајевима велике штете по државу испитују везе адвоката и њихових клијената и јавно објављују исплаћени хонорари. Каже да ту не треба да буде дискреције и помиње објављивање података у Другом дневнику. Тај став образлаже уверењем да је реч о новцу који потиче од оштећивања државе и грађана.

То је његов предлог, а не изложена важећа процедура за поступање према браниоцима. Професионална правила адвокатуре предвиђају заштиту поверљивих података и услове под којима се они могу открити. Кодекс професионалне етике адвоката, правила 14–16. Рачићеве оцене о подобности за функцију зато су у разговору политичко мерило које он предлаже, а не утврђење да сама одбрана неког клијента доказује незаконит рад адвоката.

БИА, досијеи студентима и случај Алта банке

Рачић пита како службе могу да прате студенте, професоре и њихово кретање, а да не открију крупне финансијске злоупотребе. У више наврата говори о наводном изношењу око 400 милиона евра из трезора Алта банке и из тога изводи сумњу да су постојали помагачи и заштита. Тражи да се испитају сви учесници, пут новца и евентуалне везе у иностранству.

У том контексту помиње Северну Македонију, Црну Гору, стране посреднике, Европол и Интерпол, захтевајући да домаће службе доставе податке међународним институцијама и државама из којих су евентуални учесници. У интервјуу, међутим, не прилаже документацију која би потврдила његове конкретне тврдње о иностраном путу новца или улози БИА. Рачић иронично каже да своје телефонске разговоре не крије и да они који га слушају могу нешто да науче. Тврди да у јавном деловању нема закулисне договоре. Главну замерку службама види у избору мета: зашто се надзиру студенти док крупан новац измиче контроли.

„Хапшења која треба да се десе да не дође до великих хапшења“

Рачић садашње поступке посматра и са сумњом да могу постати средство очувања најважнијих актера система. Говори о „хапшењима која треба да се десе тако да не дође до великих хапшења“. Сматра да грађани не смеју поново бити задовољени обећањима о великом обрачуну који се сведе на неколико издвојених случајева.

Подсећа на Вучићева обећања из 2012. године, помињући Млађана Динкића и Мирослава Мишковића. Његов захтев је да се не прави произвољан број хапшења, већ да сви за које постоје основи одговорности буду обухваћени поступцима. „Сви који треба да буду процесуирани морају да заврше на судовима“, каже.

Присвајање студентског покрета и критика најава да ће бити „још горе“

На питање о хрватском научнику који себи приписује утицај на студентски покрет, Рачић одбацује такву причу и тражи да се студенти од ње јасно ограде. Покрет види као народни бунт који су предводили студенти и сматра да присвајање његових идеја служи деградирању тог успеха. У одговору користи и увредљиве алузије на психичко стање те неименоване особе; у разговору није изнет медицински налаз.

Поводом критика Мише Ђурковића, које водитељ уводи у разговор, Рачић пита како неко ко себе сматра поштеним може да оспорава обрачун са корупцијом. Сматра да део критичара страхује за сопствене позиције и рачуна на повратак СНС-а. Ђурковићеве ставове повезује са проруском оријентацијом, али истиче да је Вучић истовремено имао добре односе са западним лидерима.

СНС везује за Вучићеву судбину, а спољну заштиту за уговоре

Рачић сматра да будућност СНС-а непосредно зависи од Вучићеве будућности и да би се странка са његовим падом угасила. Тражи да правосудни органи испитају његово поступање и јавне изјаве које гост тумачи као признања. Оцењује да одговорност не може да буде потиснута преласком из власти у опозицију.

Као шири извор спољне заштите бивших функционера види договоре које сматра штетним по Србију. Помиње Бриселски споразум и Ивицу Дачића, као и Маракешки договор и потписника којег у разговору не именује. Тврди да стране структуре могу штитити људе који су им таквим пословима испунили интересе, а домаће потписивање повезује и са уценама. За конкретне наводе о уценама и заштити у интервјуу не прилаже доказе.

Уз то оцењује да је западни утицај у БИА велики, а руски мали. Однос европских институција према студентској делегацији која је бициклима ишла у Стразбур тумачи као страх од сличног бунта у њиховим земљама. Критикује срдачне односе Урсуле фон дер Лајен и Емануела Макрона са Вучићем, које види као потчињавање јавних начела политичким и економским интересима.

Синиша Мали, повратак новца и дипломатија

На питање водитеља о Синиши Малом и његовом наводном нестанку из јавности, Рачић развија своју тезу о заштити функционера преко страних финансијских веза. Говори о потреби праћења буџетског новца, рачуна, посредника и захтева према другим државама. То је његова интерпретација и предложени правац истраге, а не приложен доказ о месту боравка Синише Малог или конкретној заштити.

Критикује и оно што назива неолибералним економским приступом. Каже да као лаик не види разлику између политике Синише Малог и излагања Дејана Шошкића, кога у разговору везује за Студентску листу. Сам наглашава да није стручњак за ту област и тим поређењем упозорава да промена лица не мора донети промену економског модела.

Сматра да Србија мора тражити повраћај средстава и користити међународне институције и дипломатске разговоре. Предлаже одлучну, али формално учтиву комуникацију са државама и банкама које би се појавиле у истрази. Истовремено оцењује да у дипломатији има премало људи способних за такве разговоре и наглашава: најважније је да се новац врати.

Савамала: од јавног исказа до провере налогодаваца

Златановић подсећа на своје гостовање Николе Ристића и на његове наводе о рушењу у Савамали. У питању помиње Синишу Малог, Веселина Милића, Ивицу Којића и Вучића, као и однос других медија према том сведочењу. Износи и наводе Ристићевог адвоката о притвору и опасности у којој се његов клијент налазио.

Рачић одговара да тужилаштво мора озбиљно узети предмет и испитати Вучићеве јавне изјаве о сопственој улози. Сматра да позивање на наређење не ослобађа извршиоце, јер су могли да одбију и поднесу оставке, али да се мора утврдити и одговорност налогодавца. Тражи што скорије процесуирање и пита зашто Вучић бар није позван на саслушање. Поставља дилему да ли тужилаштво делује у пуном обиму или се још одвијају међусобна поткусуривања старих структура док студенти не преузму институције. Порука му је да се од утврђивања одговорности не сме одустати.

Понављање избора и спор око Алексинца

У делу о конституисању нове власти Рачић каже да не сматра оправданим замерке студентима због спорог преузимања институција. Златановић подсећа на поновљено гласање на 53 места и у том контексту помиње спор око гласова листе Усамеа Зукорлића у околини Алексинца. Рачић прави разлику између могуће куповине гласова, што би било посебно питање за поступак, и политичког упутства члановима једне странке да гласају за другу листу. Само такво упутство не сматра проблемом и сматра да треба што пре конституисати парламент. Бројеве мандата у разговору користи за сопствену процену односа снага, не као званични изборни извештај.

Информер, прелетачи у редакцијама и истрага медијског власништва

Рачић се залаже за гашење Информера, претходно испитивање прекршаја, судских поступака и основа за одузимање националне фреквенције. Предлаже комисију која би дала аргументован закључак. О осталим редакцијама каже да људе који сада мењају страну не би остављао на местима главних уредника. Уредничку одговорност, по њему, треба да преузму они који су подржавали студентске протесте и супротстављали се претходној власти. За старе актере поново оставља могућност обављања основног посла, али без задржавања водеће моћи. То је његов модел кадровске промене медија.

Поводом питања о Танјугу, К1, Новој и Н1 тражи истрагу трансакција, начина настанка и финансирања, а потом разматрање шта држава може да преузме. На идеју национализације одговара да разуме суштину предлога, уз напомену да сама реч има негативно историјско значење. Предлаже и да интернет медији, укључујући „Србин.инфо“, добију простор у већим продукционим структурама. За то најпре тражи испитивање евентуалних злоупотреба.

Приватни медији и странке без буџетског новца

Рачић подржава идеју потпуне слободе приватних медија, уз финансирање на тржишту и из донација. Буџетске токове према странкама и медијима види као испреплетану мрежу партијске контроле. Сматра да квалитет рада треба да буде основ за стицање публике, прихода и подршке. За странке предлаже чланарине, донације и могући део посланичке плате који би издвајали сами посланици, помињући 10–15 одсто. Говори и о редовном плаћању пореза, уз могућност разматрања олакшица за одређени друштвени допринос. Каже да би као премијер одмах покренуо укидање буџетских давања и предвиђа да би се велики број постојећих организација сам угасио.

Тврди да студенти тај његов предлог нису прихватили због утицаја Демократске странке, којој такав модел, по њему, не одговара. Ту тврдњу износи као своје тумачење без документа о одлучивању студентских структура. Победу групе грађана види као доказ да страначки модел није незаменљив.

Странка као приватна фирма и пример сопственог покрета

Рачић каже да никада није био лице овлашћено за заступање Покрета српске саборности у АПР-у, иако је на скупштини биран за председника. Наводи да су ту улогу обављали други људи и представља то као пример поделе послова и унутрашње демократије. Сматра да је већина других организација аутократски везана за једну личност. За свој покрет каже да је имао сличне циљеве као студентски бунт, али знатно мању јавну снагу, због чега је подршка већем покрету била логична. Подсећа и на сопствену ранију прогнозу да би студенти могли добити око 150 посланика.

Лустрација и бивше опозиције, не само СНС-а

Рачић не подржава замисао да се нова политичка организација гради око некадашњих посланика и одборника. Његов предлог лустрације обухвата и власт и опозицију, уз оцену да су људи који су имали прилику да допринесу, а нису, потрошили политичко поверење. Као сопствени број људи које би таква промена обухватила помиње 39.754, без приложеног списка или методологије.

Као пример издваја Борка Стефановића: признаје му подршку студентима, али му замера раније договоре о Косову и Метохији. Помиње и одговорност кадрова ДС-а, Г17 и СПО-а, а изборни пораз старе опозиције сматра важном тековином студентског успеха. Не прихвата да промена странке или нова јавна подршка сама по себи избрише раније поступање.

Ломпар, Ђокић и очување саборности

Рачић говори о спору око кандидата и износи своје тумачење непојављивања Мила Ломпара и ректора Владана Ђокића на листи. Представља их као носиоце различитих струја и сматра да је требало спречити стварање фракција. Највећу вредност студентске опције види у саборности: људи различитих уверења и националности окупљених око борбе против корупције и криминала.

Каже да би покушао разговор у којем би од истакнутих личности тражио да не излазе у медије као вође посебних струја, уз могућност останка на листи. Сматра да такав управљачки ауторитет није постојао и процењује да је спор коштао део гласова. Предлаже да се питања попут односа према ЕУ решавају касније, референдумом, уместо да разбијају заједнички антикорупцијски циљ.

Тврди да је одбио листу ветираних кандидата

Рачић открива да је, према његовим речима, постојала иницијатива да људи који су ветирани направе посебну изборну листу. Каже да су разговори вођени и са њим и да су поједини људи из његовог покрета учествовали у тој идеји. Оцењује да је међу педесетак или шездесетак тих личности било квалитетних стручњака и да би уз медијску подршку могли представљати озбиљну конкуренцију.

Тврди да је одбио да Покрет српске саборности буде организациона кичма те листе, јер би то угрозило студентски резултат. Сматра да људе који су прихватили одлуку и коректно се понели сада треба укључити у послове за које су стручни: министарства, секретаријате и друге институције. Тиме разликује изборну кандидатуру од могућности да се знањем допринесе држави.

Област	Шта Рачић предлаже	Ограничење изворног исказа
Провера кадрова	Испитивање рада, веза и професионалног учинка	Потребни су докази за сваку појединачну оптужбу
Политичке организације	Чланарине, донације и издвајања посланика	Изнет политички предлог, не усвојена одлука
Државна управа	Укључивање стручњака и постепена обнова	Бројеви потребних људи у разговору су процене
Безбедносни сектор	Најпре провера војних кадрова, затим БИА	Удели спорних кадрова које помиње нису документовани
Јавни новац	Праћење токова и захтеви за повраћај средстава	Конкретне стране руте новца у интервјуу нису доказане

Стране службе и наводни утицај на пленуме

Рачић једну од главних опасности види у покушајима страних структура да преко домаћих посредника утичу на студентске пленуме и факултете. Износи конкретну, али документима у интервјуу непоткрепљену тврдњу да је британски утицај ојачао на Факултету политичких наука и да је тражен прекид контаката са њим.

Каже да очекује деловање преко подела, кадрова и конфузије, јер би непосредно угрожавање студената било политички неповољно за такве актере. Користи појам „баланце оф поwер“ за модел у којем различите супротстављене стране на крају раде у корист истог спољног центра. То су његове оптужбе и предвиђања, а не у разговору доказана оперативна сазнања.

Обнову државе би почео од војске

На податак водитеља да је из студентских редова чуо процену о потреби за око 40.000 људи у државној управи, Рачић одговара да треба кренути од лакше решивог дела. За разлику од приступа да се најпре решава најтежи проблем, предлаже да се почне од војске и провере начина напредовања кадрова. Сматра да би се тако добио ослонац за преуређење других служби. За БИА износи сопствену процену да би око 50–60 одсто кадрова који су, како тврди, радили као партијска полиција морало да оде. Ни за ту процену не прилаже кадровску анализу. Очекује отпоре и притиске на људе који би реформе водили, укључујући притисак преко породица.

Студентски модел као пример другим земљама

Рачић верује да би прелазак грађанског бунта у институције могао бити пример и другим земљама, нарочито Француској. Предлаже да покрети незадовољних грађана изаберу представнике, изађу на изборе и уђу у парламент, уместо да се сукоби задржавају на улици. Помиње „жуте прслуке“, Макрона и могућу улогу Марин ле Пен, али не тврди да зна коначан исход таквог процеса.

У том делу разговора износи и непоткрепљену теорију да су исти светски центри произвели ковид и рат у Украјини ради смањивања човечанства на милијарду људи. За ту тврдњу не нуди доказе. Потом се враћа својој политичкој тези да успех организованих грађана у Србији може бити употребљив пример другима и да би ширење таквог модела смањило притисак на Србију.

Русија, Запад и одговорност страних посредника

Рачић оцењује као промену руске дипломатије најаву контаката и са новом влашћу и са опозицијом, у коју убраја Вучића и СНС. Каже да се раније сусретао са руским опредељењем за сарадњу превасходно са званичном влашћу и да се нада трајнијем отварању према различитим актерима. То повезује и са сопственим ранијим разговорима и захтевима.

У односу према западним структурама тражи да Србија не одустаје од испитивања страних држављана ако постоје докази о њиховом учешћу у злоупотребама. На водитељево питање о амбасадорима каже да се према дипломати може поступити проглашењем за непожељну особу и дипломатским образложењем, а не хапшењем. Критикује капацитет домаће дипломатије за такав рад.

Косово и Метохија: локални представници и решење у саставу Србије

О Косову и Метохији, саставном делу Србије под окупацијом албанских сепаратистичких структура, Рачић говори кроз потребу да Срби сами изаберу локалне лидере који нису партијски везани за центре у Београду. Сматра да би слабљење притисака које водитељ приписује Српској листи омогућило простор за такво организовање.

Одбацује признавање независности и позива се на уставни положај покрајине. Залаже се за договор уз помоћ међународних актера, помињући и могући конфедерални модел, али изричито у саставу Републике Србије. Каже да би волео мирно решење, док војну могућност помиње као опцију, нарочито у случају евентуалног америчког повлачења из Бондстила. Такво повлачење и исходе сусрета светских лидера износи као очекивања, не као одлуке представљене у интервјуу.

САД, Трамп и тврдња о премештању канцеларије ФБИ-ја

У расправи о америчким изборима Рачић говори о ослабљеној Трамповој позицији и негативно оцењује повратак демократа. Златановић уводи своје тумачење разочарања дела републиканских гласача због односа Трампове политике према Израелу. Разговор садржи изборне оцене и прогнозе саговорника, без приказа званичних резултата по изборним јединицама.

Рачић у одговору износи и генерализацију о наводном „јеврејском банкарском лобију“ који контролише новац америчких политичких актера. За то не даје доказе; реч је о његовој тврдњи, која етничкој групи приписује колективну финансијску моћ, а не о утврђеној структури конкретног политичког финансирања.

Тврди и да је канцеларија ФБИ-ја из Београда премештена у Сарајево, уз признање да не зна разлог. Наводи своје учешће у организацији „Срби за Трампа“ и наступ на америчкој телевизији пред изборе, објашњавајући сопствено политичко опредељење за републиканце. Документа о премештању канцеларије не показује.

Црна Гора: поделе и однос према ДПС-у

Рачић Вучићев приступ Србима у региону описује формулом „завади па владај“. За Црну Гору упућује на оцене протојереја Јована Пламенца и сматра да је разбијање некадашњег Демократског фронта ослабило заједнички политички наступ. Тражи испитивање веза Вучића и Мила Ђукановића, полазећи од сопствене оцене коме су те поделе користиле.

Критикује ДПС и очекује слабљење Ђукановићевог утицаја кроз испитивање одговорности за злоупотребе. Златановић у том делу преноси разговор са некадашњим гласачем ДПС-а који сматра да борба против корупције постаје важнија од националних подела. То је водитељево сведочење о једном разговору, а не истраживање расположења црногорских бирача.

Република Српска: изворни Дејтон и питање опозиционог договора

За Републику Српску Рачић предлаже инсистирање на изворном Дејтону и уздржавање од мешања у односе хрватских и бошњачких политичких актера у Федерацији БиХ. Не подржава политику Милорада Додика према тим односима и сматра да је неутралност бољи избор.

Оцењује да још нема довољно снажне треће политичке опције. За Небојшу Вукановића каже да је покренуо значајан талас, али да је требало да превазиђе резерве према СДС-у и потражи договор о заједничкој борби против корупције. Свесно помиње и Вучићеве дугогодишње контакте у том политичком простору, које види као део проблема таквог удруживања.

Понашање бирача повезује са ратним искуством, страхом од дестабилизације, медијским представљањем контаката са Сарајевом и сећањем на блокаду на Дрини и снабдевање преко Црне Горе. Износи и историјске тврдње о улози Ђукановића у тим токовима. Сматра да је пропуштена прилика за промену власти и очекује да се у будућности поново отвори простор за договор.

За Рачића се сва та питања враћају на избор људи: без испитивања злоупотреба, професионалне одговорности и лустрације, каже, исти кругови ће проналазити ново место у систему. Студентски углед види као вредност коју треба заштитити и од отворених противника и од оних који после избора долазе са похвалама, али без одговора о сопственој прошлости.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић