Pročitaj mi članakGornji Milanovac, Sjenica, Lučani, Topola, Suva Planina, Barajevo… Sve njih ovog leta muči nestašica vode. Nadležni kao glavne razloge navode ekstremne temperature, dugotrajnu sušu, smanjen priliv vode i prekomernu potrošnju. Kako su leta sve toplija, a kiša pada sve manje, nameće se pitanje – preti li Srbiji da ostane bez vode? Profesor hidrogeologije u penziji Zoran Stevanović kaže za N1 da vode ima dovoljno i da problem nije u dostupnosti resursa, već vodoprivrednoj politici i ulaganjima u mrežu za vodosnabdevanje.
У Горњем Милановцу је проглашена ванредна ситуација због несташице воде, а јавно комунално предузеће као разлог рестрикција наводи „драстично низак прилив воде“.
Слично је и у Тополи, где је у петак проглашена ванредна ситуација у делу општине. „Тренутно имамо ситуацију да су два од три изворишта сирове воде пресушила, а треће Јарменовачка река је на граници биолошког минимума и на критичном нивоу експлоатације. Градска изворишта – бушотине су у фази опадања јер се црпљење воде врши даноноћно већ 30 дана“, саопштила је председница општине Јасна Вуковић.
Без воде је и Мајданпек, Мионица, а у Лучанима и Чачку на снази су мере забране ненаменског коришћења воде.
У Сјеници је ванредна ситуација због суше која је изазвала проблеме у водоснабдевању људи и напајању стоке. Сјеници помаже Војска Србије, која је помогла крду полудувљих коња и стоке да не умре од жеђи на пашњацима Суве планине.
Ситуација звучи драматично, али није проблем у томе што воде у Србији нема, каже за Н1 Зоран Стевановић, професор хидрогеологије у пензији са Рударско-геолошког факултета.
У нашем ширем региону у најбогатије водом су Црна Гора, Босна и Херцеговина, Албанија, Словенија, Хрватска и Аустрија. Србија је нешто мање богата, док Северна Македонија припада групи од око 40 држава у свету које се сврствају у „земље под стресом“. Ово се делом односи и на Грчку.
Нити ће тако брзо нестати услед све дужих периода суше, екстремних температура и климатских промена. Професор објашњава да разлога за панику нема, а да ће Србија до краја овог миленијума имати довољно воде.
Напомиње да ће у будућности много израженији проблем од недостатка саме воде бити њено очување и спречавање даљег загађења због присуства бројних загађивача и недекватне примене политике еколошке превенције.
„Воде наших река, и посебно канала и акумулација, изложени су значајним притисцима на квалитет услед испуштања непрерађених индустријских и комуналних отпадних вода, недостатка савремених регионалних депонија чврстог отпада и неконтролисаног одлагања отпада на дивљим депонијама“, објашњава професор.
Зашто су грађанима славине суве, а бебе купају „на кантице“?
С једне стране, вода је, као и сваки други ресурс, распоређена неравномерно, каже професор Стевановић. С друге стране, водопривредна политика није добра, улагања у системе за водоснабдевање су недовољна, а 35 до 55 одсто произведене воде се или распе или украде, додаје.
У Србији је после Другог светског рата само око 10 одсто грађана било прикључено на јавну водоводну мрежу. До 1975. године тај проценат се повећао на 55 одсто, да би до средине осамдесетих година већ око две трећине становништва било обухваћено централизованим водоснабдевањем.
Чак 70 одсто потрошача снабдева се водом за пиће из подземних извора. Некада је тај број био 90 одсто, али је опао када су почеле да се граде велике акумулације, а Београд да користи савску воду за пиће.
Одређене делове Србије карактеришу мале резерве подземних вода, а ту спадају Шумадија и југ Србије. С друге стране, западна и источна Србија имају много извора воде, а мало становника, па у тим крајевима несташица вода не би требало да буде. Највећи градови у Србији, попут Београда и Новог Сада, имају изворишта лоцирана дуж обала Саве и Дунава.
Професор Стевановић објашњава да су подземни извори стабилнији за водоснабдевање, али да проблем настаје када поједина изворишта имају слаб природни капацитет, као што је то случај са Горњим Милановцем и Тополом.
Други проблем Милановца је то што се повезао у регионални систем већег капацитета из којег се водом напајају још четири града: Чачак, Ариље, Пожега и Лучани. Такозвано „петограђе“ ослонило се на акумулацију Сврачково, за коју у јавности кажу да се зида као „Скадар на Рзаву“.
Вода за ову акумулацију захвата се из Рзава, а како реци мора да се остави воде за одржавање биолошког минимума, у сушним периодима пет градова је на чекању. Управо је то био разлог да Чачак, Ариље, Пожега, Лучани и Горњи Милановац у августу 2021. године прогласе ванредну ситуацију услед неповољне хидролошке ситуације и ниског водостаја.
Хидрогеолог објашњава да су сви ови градови некада имали добра изворишта воде, „Лучани и Пожега пефектно у долини Западне Мораве“, али да су она запуштена.
За две деценије није отворено ниједно ново подземно водоизвориште
Саговорник портала Н1 оцењује да водопривредна политика није добра и да би стање требало да се врати 20 година уназад – период у којем, према његовим речима, није отворено ниједно ново подземно водоизвориште.
Професор Стевановић управо у регионалним водоизвориштима види решење проблема неравномерног приступа води, али напомиње да би регионални системи морали да се снабдевају водом из подземних извора.
„Ако би Србија почела данас тиме да се активно бави било би потребно 10 до 15 година да се овај проблем реши“, рекао је хидрогеолог за Н1.
Цијанобактерије из акумулације уместо воде са извора
У научном раду „Процена ризика од несташице воде за пиће у Србији“, који је објављен 2018. године у зборнику радова Српске академије наука и уметности „Геохазарди у Србији у 21. веку“, професор Стевановић наводи да је несхватљиво да се инсистира на коришћењу за пиће воде из површинских акумулација, поред довољних ресурса подземних вода, које су квалитетније и у условима природне заштите од загађења.
Он поред „петограђа“ наводи још два примера где се држава одлучила за другачије решење, које се није нужно показало и као боље.
То се посебно види на примеру Ужица, које се од 1987. до 2013. водом снабдевало са акумулације Врутци. Проблем је настао када су у језеру почеле да бујају алге са цијанобактеријама, због чега су изведени хитни радови да се град прикључи на врело Сушице, које се користило за снабдевање Ужица водом неколико година док је трајала изградња постројења за пречишћавање.
„Ово врело могло је заједно Врутачким врелима сада потопљеним акумулацијом, и врелима у околини самог града, представљати поуздано извориште водоснабдевања уместо што се градила брана на геолошки крајње неподесном сливу за квалитет воде“, написао је професор Стевановић у свом раду.
Ваљево је 2017. године прикључено на акумулацију Стубо-Ровни, иако према мишљењу нашег саговорника има више него довољно подземних извора у околини.
„У том случају превагнула је идеја да би ове воде могле једног дана снабдевати, у плановима замишљену термоелектрану у Лазаревцу“, истакао је професор.
Акумулације или подземни извори: Предности и мане
„Предности снабдевања површинским водама огледају се пре свега у поузданости испорука потрошачима, односно обезбеђености капацитета, што се постиже углавном изградњом површинских акумулација на водотоковима (са могућношћу вишенаменског коришћења: наводњавање, енергетика, поправка маловођа и спречавање поплавних таласа)“, пише професор Стевановић у свом раду.
Међутим, он додаје да подземне воде одликује далеко бољи квалитет у односу на површинске, повољнији услови заштите и могућности самопречишћавања.
Уз то, њихова експлоатација је далеко јефтинија. Како је професор хидрогеологије објавио у свом раду, за потребе изградње једне „осредње“ површинске акумулације и обавезне пратеће фабрике за пречишћавање воде, потребно је обезбедити око 100 милиона долара.
