Иако се годинама говори о диверсификацији извора, интерконекторима и новим правцима снабдевања, суштина је да српска енергетска безбедност и даље зависи од једног добављача и једног правца снабдевања. Чак и Бајатовић признаје да је допремање већих количина гаса из Азербејџана краткорочно нереално, док се заједничке куповине са Европском унијом своде на најаве без конкретних резултата.

Цена од 270 евра за хиљаду кубика јесте повољнија од берзанске, али та „повољност“ долази уз политичку зависност и сталну неизвесност услед санкција, платних баријера и геополитичких тензија. Србија је у позицији да сваких неколико месеци моли за анекс уговора, уместо да има дугорочну стратегију снабдевања.

Посебно је значајно што ни кључни инфраструктурни пројекти неће донети олакшање пре 2027. године, што значи да ће наредне најмање две грејне сезоне проћи у истом моделу зависности. Балкански ток тренутно функционише као једина права кичма система, али сваки поремећај на том правцу Србију оставља без реалне резерве.

Залихе у Банатском Двору јесу рекордне за домаће услове, али оне не мењају суштински проблем: складиште није извор енергије, већ само јастук који купује време у кризи.

У преводу, порука коју Бајатовић шаље је:
Србија је тренутно стабилна, али стратешки и даље рањива.

Док се у јавности говори о „енергетској безбедности“, у пракси се живи од анекса до анекса уговора са истим добављачем, без стварне алтернативе на видику.