По његовој процени, Русија данас не само да избегава кризу, већ користи глобална превирања тако да извуче максималну корист. А у средишту те стратегије, каже он, налази се Владимир Путин, који је, како тврди, “танано израчунао ситуацију” и довео земљу до успеха на свим пољима.
Ритер иде и корак даље – тврди да Русија тренутно доминира у сваком сегменту актуелног сукоба. Нема, како каже, области у којој Москва не држи предност.
Као илустрацију наводи догађај који је изазвао доста пажње: руски брод је успео да допреми 700 хиљада барела нафте на Кубу, практично пробијајући америчку блокаду, без конкретног одговора Вашингтона. За Ритера, то није изолован инцидент, већ показатељ шире слике у којој Русија тестира границе – и пролази.
У тој истој слици, НАТО се, према његовим речима, суочава са озбиљним унутрашњим несугласицама које прете да га ослабе до тачке распада.
Он чак сугерише да би Марк Руте могао бити последњи генерални секретар тог савеза, док истовремено Доналд Трамп, према његовој интерпретацији, већ показује дистанцу према НАТО-у. Разлог? Америчка процена да више губе него што добијају чланством у том блоку.
Ако се погледа шира динамика, Ритер посебно наглашава улогу Доналда Трампа и његовог начина доношења одлука. Уместо рационалног приступа, тврди он, доминира импулсивност.
Као пример наводи конфликт у Ирану, који су, како каже, покренуле Сједињене Државе заједно са Израелом. Последице су биле брзе и опипљиве – цене нафте на глобалном тржишту су нагло порасле, а руска нафта типа Уралс постала је скупља од референтног Брента. То је, како оцењује, директно ојачало руску економију.
Занимљиво је да Ритер подсећа на недавне расправе унутар Русије. Било је, каже, гласова који су тражили оштрије и радикалније потезе, инсистирали на моменталном одговору на сваки прелазак такозваних црвених линија.
Међутим, време је, према његовом мишљењу, показало да такав приступ не би донео резултате. Напротив – сматра да би то гурнуло Русију у континуирани сукоб са Европом. Уместо тога, Путинов стрпљивији и прорачунат приступ довео је до, како Ритер тврди, стратешке предности.
Он чак користи метафору лутрије, објашњавајући да је Русија, захваљујући комбинацији стрпљења и глобалних околности, практично „извукла добитак“. Економска ситуација се, према његовим речима, поправила у тренутку када се очекивало погоршање.
И управо ту види кључну разлику између приступа – док би рационалан лидер бринуо због проблема савезника у Европи, Јапану или Јужној Кореји, Трамп, како тврди Ритер, реагује другачије, фокусиран пре свега на сопствене интересе.
У том контексту, последњи сигнал захлађења односа између САД и НАТО-а, према његовој анализи, био је изостанак подршке савезника у вези са Ираном. То је, како се наводи, додатно учврстило Трампов став да Америка нема довољно користи од савеза.
Све то заједно Ритер види као део шире слагалице у којој Русија, предвођена Путином, користи пукотине у глобалном систему. Да ли је та слика потпуна или само један угао посматрања – остаје отворено питање.
Јер, како историја често показује, тренутне предности не значе нужно и дугорочну стабилност, а глобални односи умеју да се преокрену брже него што делује на први поглед.
